Eto, stiže i ta Nova godina koju smo tako željno iščekivali. Uostalom kao i sve ranije, koje vrlo brzo postanu stare, da bi se negde decembra načisto ofucale, prepunjene brigama, problemima i mukom. Pa ih se 31 decembra otresemo , ko pas buva, ulazeći u Novu gladni nečeg drugačijeg, lepšeg i boljeg. I uvereni smo, barem na početku svake godine smo uvereni, da će to nešto što čekamo stići, samo što nije. Nekima, doduše, ponešto i stigne, većini ne stigne, ali nada uvek ostaje. Prođe stara, a Nova je nova, pa će se valjda kao takva i drugačije ponašati.
Nego, kako se provedoste na dočeku te, toliko iščekivane, Nove godine? Je li vredelo trošenje onolikih para, ili vam je sada krivo što ste se napecali na udicu, ko i svih prethodnih godina? Koliko je koštala ona haljina, koju ne možete više da obučete osim za sledeću Novu, ili za neku svadbu ako vas pozovu. A cipele, koje se slažu uz haljinu, koliko su one koštale? Pa onda manikir, pedikir, pa frizer, pa šminker, pa pokloni za pod jelku, pa prase i sve ostalo uz prase? Pobrojah ja samo krupnice, sitnica ne mogu ni da se setim, toliko ih je.
Posmatrajući sve nas na ovim prostorima, da nisam upućena, pomislila bih da smo svi jako bogati, i da živimo u veoma bogatoj zemlji. Da nam teče med i mleko na sve strane, treba samo da se sagnemo i zagrabimo. I milo čoveku da posmatra sve to, jer barem na trenutak pomisli da je ko ostali, normalno srećni ljudi.
A samo se nesrećni i siromašni ljudi ponašaju poput nas. Samo oni, gladni normalnog života, imaju potrebu da ga odglume i uživaju u njemu, bar na trenutak. Ne zameram ja nama što smo takvi, i što niko nikada neće razumeti naše ponašanje. Daleko od toga. Samo me nesrećnom čini pomisao da smo prinuđeni i sreću da glumimo. Da kupujemo i što nismo kadra, da trošimo i ono što nemamo, da se „provodimo“ iako nam nije ni do čega, da izigravamo bosove bez obzira što svakog meseca u toj Novoj „srećnoj“ godini krpimo kraj s karjem.
A kako drugačije, pitate? Ne znam odgovor, pošto i ja glumim. Bilo bi nužno, čini mi se, da se jednom pogledamo u ogledalu i suočimo sa stavrnošću: ko smo i šta smo. Koliko možemo i koliko smo kadra. Pa da se toliko i protegnemo i ponašamo u skladu sa svojim mogućnostima. I, naravno, da se u Novoj potrudimo da budemo drugačiji. Da mi budemo NOVI, ne bismo li do sledeće Nove nešto i uradili od svojih života, ne bismo li sami izgradili barem zrnce istinske sreće, kojoj istinski možemo da se radujemo.
Ne znam ko nas je svemu ovome naučio, ali naši stari sigurno nisu. Uvek su se „protezali prema guberu“ i uvek su ponešto „čuvali za crne dane“. Mi smo sve potrošili i što imamo, i što nemamo. Pa mi se nekako čini da je poslednji trenutak da se trgnemo i počnemo da stvaramo, umesto što trošimo.
Nije, možda, red da vam na početku nove godine govorim ovakve stvari. Ružne i deprimirajuće. Al mora nekad, nekada mora da se preseče i kaže dosta. Kako ne bi živeli u lažima, varajući i sebe i druge.
Srećna vam Nova, svakako. Srećna vam bila u svakom učinjenom koraku u njoj. U svakom poslu, kojim se bavite. U svakoj realnoj želji koju nosite u sebi. U svakom trenutku, koji možete sami sebi da učinite drugačijim. U svakoj maloj sreći koja vam se pruža, a koju ste zarad velike zanemarili.
I da svi zajedno budemo bolji ljudi. Prema drugima, a i prema sebi. Jer iz dobrog čoveka i sve ostalo dobro izlazi. Ne mora Nova godina da nam bude srećna, lažno srećna. Neka nam bude samo dobra.
01.Januar
