Kakvo lepo vreme, reći će neko. Jok, bre, odvratno je. Sunčano, sa 18 stepeni, 18 decembra, pa to li je lepo? Nije normalno, i bolesno je, prema nekim mojim merilima i kriterijumima, i prema prirodnim zakonima koji nalažu da sada pada sneg, duva vetar i smrzavaju nam se nosevi.
Sve se drugari moji promenilo, pa i vreme. Ludo li je da bude normalno, kada svet u kome živimo odavno ne poznaje normalnost. Promenili se ljudi, promenio se život, pa se promenilo i vreme. Usklađuje se sa životom, ponekad imam utisak da nas pomalo i zeza.
Ajd kažite vi meni imate li utisak da stiže Nova godina? U kojoj treba da okitimo jelku, da gledamo kroz prozor kako padaju pahuljice, da razmišljamo o bundama, čizmama i šalovima, da se zajedno sa klincima radujemo grudvanju……….ejjjjjj, pa to je lepo vreme u decembru, a ne ovo.
Zamišljam deda Mraza koji, umesto u njegovoj crvenoj bundi sa kapuljačom i na saonicama, stiže u patikama i letnjoj trenerici na biciklu, po lepom i sunčanom vremenu ko da je krenuo na plažu. Pa mi smešno, a i pomalo tužno. Tužno zbog toga što naša deca neće znati šta su to zimske radosti, koliko je lepo da se valjaš po snegu i smrzneš napolju, moleći Boga da te majka ne uvuče u kuću i uskrati ti zadovoljstvo uživanja u zimskim čarolijama. Po ceo dan, kada sam bila dete, nisam jela, samo da me ne uvuku u kuću i pokvare mi dan. Po ceo dan su napolju letele grudve, vukle se saonice i priručne skije koje je deda napravio od drveta……po ceo dan si mogao da budeš srećan bez ičega što se danas imenuje srećom, po ceo dan je život bio bajka.
A Nova godina? Ne pitaj. Nova godina uz novogodišnju jelku ispod koje su u čarapama naređani pokloni za svakog…..sitnice neke beznačajne, ali nama toliko značajne, da smo jedva čekali ponoć, da razgrnemo čarapicu i skačemo do plafona od radosti.
Svi smo znali da Deda mraz ne postoji, ali smo se svi pretvarali da verujemo da postoji, i radovali mu se svake Nove godine iznova. Bilo je to vreme u kojem se živelo punim plućima.
Ne volim DANAS, ne volim ga zato što se iz korena promenilo. Ne samo zbog vremena, sunca i visokih temperatura kad im vreme nije, već i zbog sijaset nakaradnosti koje radimo usiljeno, bez radosti i veselja, samo zbog rutine i običaja. Nakaradnosti koje podrazumevaju šoping, šoping i šoping…..i kad imaš i kad nemaš para, paketiće za decu koju vučeš tamo negde da bi ih primila od nekog (zbog honorara prerušenog Deda mraza), fotografisanja po planu i na minut, žurbe, žurbe, žurbe da se sve stigne i sve napravi baš onako, kako pravila nalažu.
Napravimo gužvu i haos u svojim životima, gotovo ne primetivši kada je Nova godina stigla i jesmo li je od srca, ili po protokolu čestitali najbližima.
Pojedemo i popijemo u tih par dana sve što smo pripremili za Novu godinu, vraćajući se na posao, ko da smo obavljali neku dužnost, pa eto, skinuli je s pleća.
Sve smo, negde usput, izgubili…..pa i čaroliju koja je bojila naše živote. I koliko god danas imali ili nemali, nemamo…..zato što nemamo ono nešto od čega se živi, a to nešto nisu pare. I nije luksuz, i nije imanje…..već umeće da se živi.
Na kraju, ni to vreme nije važno. Važni smo u priči mi, a mi smo se izgubili i ne umemo više da živimo. Niti da se pronađemo. Žao mi generacija, koje čak neće ni razumeti o čemu ja ovde sve vreme trućam.
22.Decembar
