Jesi li video koliko lajkova sam dobio na fejsu? Ovu rečenicu često čujemo od „fejsmanijaka”, čiji se život odvija u virtuelnom svetu fejsa, instagrama ili twitera. Lajk je, u današnje doba, postao potvrda, nagrada, odlikovanje za nešto što je neko napisao, a napisano je vrlo često obična „bljezgotina”. Da ne govorim o fotografijama na kojima pojedinci iznose najsitnije detalje iz svog života, pokazuju svoje „kvalitete”, iznose pred oči javnosti intimu, „istrišu creva” pred celim svetom. A u jezičku suštinu tog strancizma „lajk”, uopšte neću ni da zalazim.
„Fejsmanijaci” i „lajkomanijaci” su nove sorte manijaka na ovim prostorima. Međusobno povezani neraskidivim vezama (jer jedni bez drugih ne mogu da opstanu), stvarajući začarani krug iz kojeg se teško izlazi. A rezultat je zaglupljivanje, ispiranje mozgova i kreiranje stvarnosti, koja zapravo ne postoji ni u crtanom filmu.
Ponekaed mi se čini da neki pasionirani „kačilac postova” može da okači najveću glupost na ovom svetu, može da popljuje i omalovaži sve odreda, dobiće lajkove od onih, koji pročitaju samo ime, i šibnu lajk reda radi. „Fejsmanijak” ohrabren , misleći da je nešto pametno uradio, postavlja novi post, „lajkomanijak” udara lajk, i priči nema kraja……….Hoću reći, glupostima nema kraja.
Dobismo tako „poznate” blogere kao zanimanje, koji pare zgrću ne radeći ništa, samo od toga što ih neko prati na društvenim mrežama i udeljuje im lajkove, hraneći njihovu sujetu.
A „poznati” blogeri nam svakodnevno javljaju kada su ustali, šta su jeli i pili, šta su obukli, gde su išli……..a sve začine nekim svojim plitkoumnim komentarima, posle kojih dobiju lajk, a može i „bravo” i „svaka čast” i „koliko si lepa” i „carica si”……..i milion drugih gluposti koje nekima pomažu da lagodno žive bez truda i rada zahvaljujući plitkoumnosti brojnih pratilaca na društvenim mrežama koji im , svojim lajkovima, pomaažu da stvarno postanu carevi, koristeći druge na sasvim jednostavan i glup način. Ali, eto…..upalilo im, što vi to ne radite ako mislite da je lako i jednostavno.
Nije ni lako ni jednostavno dreždati pored kompjutera i pisati, bez konsultacija sa zdravim razumom, sve što ti padne na pamet. Nije lako čekati i dočekati da te s druge strane, isti takvi poput tebe, podrže i lajkom”udare pečat” na tvoje Sokratovske misli.
Reč je o ljudima koji nemaju šta da rade. Ili ne umeju ništa da rade. Ili neće ništa da rade…..šta god……o ljudima koji su našli način da zarađuju na ovaj način. Ne mislim da je ovaj posao lak. Daleko od toga. Budiš se…..i sa telefonom ideš u toalet, sa telefonom jedeš i piješ, šetaš, voziš, vodiš ljubav, i čuvaš sopstvenu decu koja će koliko sutra biti slična tebi.
Daleko od toga da društvene mreže treba staviti na stub srama. Naprotiv. Korist od njih je neprocenjiva, ali za pametne, vredne i ispunjene ljude. Mada, ruku na srce, takvi ne zalaze često u ovo „carstvo zaglupljivanja širokih narodnih masa”. Ako i zađu, znaju kako, gde i na koji način treba da se kreću. Ne zalazeći u sokake, ne arčeći dragoceno vreme, posebno ne udarajući lajkove na sve i svašta.
A svi ovi, gore navedeni se na društvenim mrežama zovu „prijatelji”. Sakloni me bože od prijatelja s kojima ni kafu nikada nisi popio, a ponekad im ni oči video nisi.
Ako ćemo pošteno, zalutaju na društvenim mrežama i neki pametni ljudi, sa pametnim mislima i uglancanim rečima. Zastaneš, pa ti lepo da pročitaš, pa im se diviš. Hrane ti dušu i , vrlo često, ulepšaju dan. Takve, međutim, svećom u po bela dana moraš da potražiš. Takve, koji svetu žele da saopšte nešto pažnje vredno i lepo. Oni za izgovoreno ne dobijaju novac, ali mogu da dobiju prijatelje, koji im se dive. Dobiće i oni neki lajkić, od retkih koji su napisano pročitali, ali će taj lajk imati specifičnu težinu i vrednost.
Ajmo da pokušamo da biramo i virtuelne prijatelje. Da se ne zalićemo za svakom budalom, čineći sebe još većom budalom.
17.Decembar
