Na društvenim mrežama ne samo u Srbiji, već i regionu deli se pismo malog Mihajla Deda Mrazu, a njegova sadržina ganula je mnoge.
„Dragi Deda Mraze, meni ne moraš ništa ove godine da doneseš za poklon za Novu godinu. Ja bih samo želeo da ljudi pomognu mom bratu i da može da čuje. I ja i Kosta smo bili dobri ove godine!“, napisao je Mihajlo.
Ne spominjem slučajno ovo Mihajlovo pismo baš danas, iako se na društvenim mrežama pojavilo pre više dana. Spominjem ga baš na dan osoba sa invaliditetom kako bismo, svi mi zajedno, shvatili koliko ima ljudi u našoj zemlji, čija je želja slična Mihajlovoj. Da čuju, da vide, da hodaju, da budu jednaki u svemu sa svojom okolinom. A većina njih to ne može, i većina njih nikada neće ni moći. Njihov nedostatak, koji ih čini različitim od ostalih, je njihov usud i način života.
U želji da budu jednaki mnogi od njih plivaju i bez ruku, slušaju muziku gledajući je, crtaju a da ništa ne vide, i mnogo toga rade uz tešku muku, samo da bi bili sa svima nama i pored nas. I ne govore o tome koliko je napora bilo potrebno za ono što su uradili.
A mi? Mi ulažemo minimum, da bismo im pomogli da žive koliko toliko normalno. I taj minimum ograničavamo na kašičicu. I setimo ih se nekog 3 decembra, ove ili one godine. Setimo ih se kroz brojke, kroz pomoć nekima od njih, kojima je država pomogla, kroz njihove uspehe i njihovu hrabrost da žive i da se, bez obzira na nedostatke, osećaju kao ljudi.
Svaki međunarodni dan ima za cilj da stavi u fokus određeno stanje u kojem se ljudi nalaze, pojavu u društvu, odnosno izazov pred kojim mi i svi kao društvo stojimo. I stavimo mi to u fokus jednom godisnje, 3 decembra, isprsimo se stvarima koje smo učinili i željom da pomognemo još više, uz patetična poodsećanja na muku koju sa sobom nose osobe sa invaliditetom. A šta je sa preostalim danima u godini, sa svakim satom i minutom u tim preostalim danima? Šta je sa tim nevidljivim osobama, koje uspevamo da vidimo samo jednom godišnje? Milslimo li ponekad na njih, gledajući njihovim očima?
Jeste li ikada razmišljali o tome šta označava, recimo, reč luksuz? Kako za koga, reći ćete. Naspram htenja i mogućnosti svakog od nas. Tačno. A jeste li razmišljali o tome da je nekome odlazak do toaleta luksuz? Tuširanje, spremanje stana, odlazak u šetnju, šoping, pozorište…….uh to je već vrhunski luksuz. Odlazak do toaleta, je za nekoga luksuz!!
Da sednemo u invalidska kolica samo na jedan dan , i pokušamo da taj dan proživimo. Zamislite kolicno se u njima može, a koliko se toga ne može. I koliko im se u priči može da pomogne i život olakša, a koliko mi zaboravimo da to činimo. Pa samo jednu rampu ka nekom objektu, koja im je tehnička barijera, gradimo godinama, a kada je izgradimo ubijemo se od hvale samih sebe, slikamo se pored rampe, i obećavamo da ćemo još toga učiniti, čim se steknu uslovi. A uslovi se steknu tamo neke godine, pa sve lagano i natenane, kao da će ovi ljudi, zavisni od nas u svakom pogledu, živeti minimum 500 godina.
Nismo bogato društvo, to znamo. Ne treba niko da nas podseća. Ali u moralnom poglledu postoje opcije – treba i mora. Pa oduzmeš od treba i uradiš ono što mora da se uradi. Kako toalet ne bi bio nekome luksuz.
Spominjem samo ljude kojima su problem tehničke barijere, Izvinjavam se svima onima, koji imaju drugu vrstu problema. A ima ih koliko voliš. Prestali su i da traže, umorni od brojnih zatvorenih vrata. Ćute, i žive u svom svetu. Stvarajući za sve nas privid da ih i nije puno. A puno ih je, samo su nevidljivi.
Ove osobe su vidljive za retke ljude iz našeg, normalnog tabora. Za one sa razvijenijom empatijom i željom da se nađu i pomognu. Štagod. Zahvalnost s druge strane je neprocenjiva.
Zato se na današnji dan prisećam svih onih u Nišu, koje lično poznajem. Izvinjavam svima, koje nisam upoznala jer su preskromni u svojoj nevidljivosti. I pada mi na pamet jedan od njih – Bojan Kocić, koji boluje od retke bolesti od rođenja, čiji je brat umro od te iste bolesti…..pada mi na pamet baš Bojan koji je u kolicima, sa očuvanim mentalnim funkcijama, a od fizičkih ima privilegiju da pomera samo tri prsta. I uspevao je sa ta tri prsta da zaradi preko interneta nešto više od 20 hiljada. Baš taj Bojan nema pravo na trećeg personalnog asistenta koji bu mi omogućio luksuz da ode do toaleta.
Potrudite sa da dublje razmislite šta je luksuz. I sreća šta je. I da se svi, i društvo i svako od nas ponaosob, razmisli – koliko dana u godini treba da traje 3 decembar, da bi mnogim neviudljivim ljudima oko nas bar malo bilo bolje. Ne mora mnogo.
03.Decembar
