Juče je bio Medjunarodni dan starih. Po ustaljenom običaju mi smo stare ispoštovali toga dana pišući o njima u medijima, prisećajući se njihovog postojanja, njihovih prava i naših obaveza prema ovoj populaciji.
A populacija starih nije uopšte zanemarljiva u našoj zemlji. U Srbiji više od 450.000 porodica ima stariju osobu kao člana porodice, a više od polovine tog broja su starija samačka domaćinstva. Stari se često suočavaju sa problemima kao što su usamljenost i zaboravljenost baš od članova porodice. Zabrinjava podatak da je čak 19,8 odsto najstarijih građana doživelo i neki vid zlostavljanja.
Na Međunarodni dan starih nadležni poručuju da je starijim osobama potrebna podrška i razumevanje kako bi očuvali dostojanstvo i ostvarili svoja prava. I mi smo se, naravno, složili s tim da je tako nešto potrebno i da je njima potrebna podrška i razumevanje. I sve nam je u ovom problemu jasno, i ništa nije sporno od izgovorenog i napisanog – sporni smo jedino mi u toj priči, koji već danas nastavljamo po starom i radimo iste stvari koje smo radili do juče, i na pamet nam ne pada da se menjamo i „štrpnemo” nešto od svog komoditeta kako bi njima život bio bolji i lepši.
Zanemarivanje do zaboravljanja i nasilje nad starim osobama su ekstremni primeri nad kojima se, zaista, treba zabrinuti. Sve ostalo se svrstava u normalno, a uopšte nije normalno. Biće nam jasnije ukoliko na pet minuta „navučemo kožu” naših roditelja i osetimo šta je to što im nedostaje, i šta ih muči.
Da zanemarimo čak i činjenicu da je većina starih danas, zbog mizernih penzija, siromašno. Da loše živi, da se loše hrani, a lekove preskače, jer
nema za šta da ih kupi. Banje i mora neću ni da spominjem, jer “njima se tamo uopšte i ne ide”. Stari se nikada ne žale na siromaštvo. I ovako siromašni imaju više od nas, i od mizernih penzija izdvajaju kako bi pokrpili rupe svoje dece, ni od čega prave nešto, kako bi bili od pomoći i skrenuli pažnju na sebe. “Napravila sam ti pitu od spanaća, onu koju ti mnogo voliš” – kaže ti majka telefonom, a zapravo je želela da ti kaže “Dođi, potrebna si mi, usamljena sam, tužna, niko mi danima ne ulazi u kuću. I nedostaješ mi mnogo”.
Ne čitamo znakove pored puta i u ovakvim prilikama najčeće odgovaramo „Ma daj mama, nemam vremena za osnovne stvari, kakva pita. Pitu mogu da kupim u svakoj pekari usput. Pojedite ti i tata, pa se vidimo”.
„Želim da te držim za ruku i razgovaram s tobom, želim da me slušaš kada ti pričam, želim da te gledam, jer mi nedostaješ” – htela je da kaže, ali je sve to progutala, shvativši da nema kome da kaže. Veza se prekinula, zbog žurbe onog s druge strane žice.
A mi obeležavamo Međunarodni dan starih, licemerno, kao što licemerno radimo i sijaset drugih stvari. Zaboravljajući pri tom da je potrebno samo malo, mrvica jedna za one koji su nama, dok smo bili mali, davali sve. I ubeđeni smo da će nam oprostiti , da će razumeti i naše zanemarivanje, jer mi smo uvek radili i radimo „mnogo važne stvari”.
Nema važnije stvari, kada govorimo o starima, od ljubavi i pažnje koja im je potrebna. Posebno od onih, koje vole. Trpeće oni gladni, i bez lekova, i bez mnogo čega – u zamenu za osmeh, zagrljaj i toplu reč. Negde podsvesno mi to znamo, ali sve ostavljamo za sutra i prekosutra, i za „ima vremena” i za „hoću sigurno, samo malo da se otarasim obaveza. Još ovo da prođe”.
I prođe……i ovo, i ono, i sve prođe. Prođe i život, a naši stari roditelji odu na put bez povratka, uglavnom tiho i bez buke, “da nam ne smetaju dok radimo”. A onda se setimo naprasno da bismo ih „držali za ruku, grlili, smejali se i radovali sa njima, pričali, svađali se ako treba”, sve bismo to mi sada kad ih nema, ali kasno. Nismo uhvatili tajming, a oni se umorili od čekanja.
E, to je glavni problem, pored svih onih brojki, činjenica proizašlih iz analiza, konstatacija ljudi koji se bave starijom populacijom, obećanja države da će se „ preduzeti koraci da sa njihov položaj poboljša”. Glavni problem je nedostatak pažnje i ljubavi, preko potrebne onima koji su nas nekada njome obasipali. Zato bi, svako od nas pojedinačno, do sledećeg prvog oktobra trebalo da promeni sebe, kako bi promenio i život starih osoba. Kada svi to počnemo da činimo i brojke će se promeniti, i analize će biti drugačije i mi više nećemo biti tužni kada odu……..Ako ni zbog čega drugog, učinimo to zbog sebe. Naši stari ne vole kada su im deca tužna.
2.Oktobar
