Predsednik Demokratske stranke Zoran Lutovac izjavio juče da ponuda o posredovanju u dijalogu između vlasti i opozicije Dejvida Mekalistera i evropskih parlamentaraca ne bi ni bilo da nije bilo protesta i odluka o bojkotu predstojećih izbora od strane pojedinih opozicionih partija, preneo je list Danas.
„Ako se postigne sveobuhvatni Sporazum o poštenim i slobodnim izborima i rok od devet meseci za njegovo sprovođenje počne od tada da se računa uz instrumente i mehanizme koji bi to garantovali i nadgledali – onda bi kampanja bojkota postigla svoj cilj. Dakle, učestvovanje u eventualnom dijalogu ne zaustavlja, niti odlaže kampanju za bojkot“, naveo je Lutovac za Danas.
„Potpuno razumem potrebu za bojkotom, ali se istovremeno plašim kojim stazama će se onda opozicija kretati, izjavila je profesorka u penziji Srbijanka Turajlić.
Nema nikakave sumnje da u ovom trenutku u ovoj zemlji ne postoji ni naznaka mogućnosti za fer i demokratske izbore. Međutim, nisam sigurna da je bojkot baš jedini mogući i pravi odgovor na to stanje. Ne znam kuda plovi ovaj brod, ali znam da je ušao u veoma opasan uragan“, rekla je Turajlić .
Nešto razmišljam: kad pojedinac ima problem u životu, mislim kada mu u životu ništa ne ide od ruke na poslu, u ljubavi, sa prijateljima…..ni na jednom polju, on onda obično krivi šefa, bračnog druga, prijatelje, ljude oko sebe….sve odreda, pa onda počne da krivi i život i sudbinu koju mu je život dodelio. Kad stavi prst na čelo i razmisli da li je moguće da za njegove nevolje budu krivi svi oko njega, samo ne on sam, onda se odvaži pa ode kod
psihologa ili psihoterapeuta da se posavetuje, da vidi šta može od svog života da uradi, kako bi bio normalan, ko i svi ostali ljudi.
Lako je pojedincu, može da ode kod psihoterapeuta, ali gde da ode velika grupa ljudi koja ne zna tačno da definiše šta hoće. Oću – neću, neću- oću, tražim, zahtevam, obaveznu su………reči su, koje najčešće čujemo u tom kolektivnom ludilu.
Krivca kod pojedinca psihoterapeut lako pronađe. Nerećno detinjstvo, nedostatak ljubavi i pažnje, i koješta još što može da poremeti ljudsku ličnost koja nije jaka i razumna.
Oni drugi, grupa ljudi, ne mogu kod psihoterapeuta, ali njima on nije ni potreban u suštini. Oni su krivca za sve svoje nevolje pronašli i definisali. Kriv je Vučić. Kada sklonimo Vučića, sve ima da bude kako valja i kako treba i mi ćemo da budemo i pametni, i sposobni, i vredni i marljivi…..ma sve ima da dođe samo od sebe, samo da nam se taj Vučić makne s očiju.
Baš zato je bojkot jedina opcija. Jer šta ako postavimo 20 zahteva, recimo, a Vučić ih ispuni? Šta ćemo onda, hoćemo li onda na izbore, ili ćemo da izmišljamo dodatne zahteve.
Možda vam ovakav pogled na stvari deluje banalno, ali nije. Grupe ljudi su sastavljene od pojedinaca, a ako je svako od njih imao Ćnesrećno detinjstvoĆ što bi rekli psihoterapeuti, onda u velikoj grupi ima mnogo nesrećnika koji ne znaju šta hoće. A onda sve to što pojedinačno hoće, treba da sastave u jedno zajedničko hoće. Mnogo komplikovano, priznaćete. Zapravo nemoguće.
Zato ne treba očekivati od opozicije da se, pre svega, međusobno dogovore. Pa zatim da postignu dogovor sa predstavnicima vlasti, a onda dolazi na red i onaj Mekalister što se ponudio da nam pomaže u dogovaranju, a pojma nema ni ko smo, ni šta smo, ni kakvi smo. Niti ima veze sa našim nesrećnim detinjstvom.
Nebojša Jovanović, psihoterapeut, kaže da svima nama nnedostej ljubav. Svakojaka vrsta ljubavi. I dodaje da je učenje ljubavi najvažniji posao u životu.
Psihoterapeut kaže da kad misli na ljubav ne misli samo na partnerske odnose, već na odnose roditelj-dete, prijateljske, odnose u društvu.
„I prosto teško mi je da shvatim zašto mi nemamo obrazovanje za ljubav… Imamo fizičko, a nemamo ljubavno… Da sam na vlasti, ako jednog dana dođem, to ću uvesti u osnovnu školu kao obavezno“, našalio se Jovanović, gostujući na jednoj televiziji.
To nama treba – obrazovanje za ljubav. Tek tada bi sve ostalo došlo samo od sebe. Ovako…..ovako ćemo još ko zna koliko dugo živeti u kolektivnom ludilu.
20.Septembar
