Ministri u Vladi Srbije ne strahuju za svoja mesta u Nemanjinoj 11, kažu da su promene u poslu poželjne, kao i dolazak novih ljudi, piše „Blic“, posle najave predsednika SNS Aleksandra VučićaAleksandra Vučića da od 50 do 60 odsto sadašnjih ministara SNS neće biti u vladi posle narednih izbora.
Verujem, uopste ne brinu…..samo im srce nesto preskace i ubrzano lupa i krste se kad su sami, da im Bog pomogne da nisu na spisku za odstrel.
A ad smo vec kod političara …..da je kod nas, kao što je u Švedskoj, ne bi se političari toliko tukli za fotelje, i ne bi se od njih tako teško rastajali. Ali nije.
Švedska je zemlja, koja ne dozvoljava luksuz političarima. Šta sve švedski političari ne mogu i nemaju?
Oni nemaju službene automobile , već putuju u prepunim autobusima i vozovima, baš kao i građani koje zastupaju.
Nemaju pravo na zastupnički imunitet, njima se može suditi na sudu kao i svakoj drugoj osobi.
Nemaju sekretaricu na vratima, kancelarije su im manje od 8 m
Samo premijer ima pravo na trajno korišćenje automobila i lično obezbeđenje.
Opštinski funkcioneri nemaju platu, oni volontiraju. Nemaju velike kuće i stanove, žive ko ostali ljudi, kupuju u marketu ko ostali ljudi, idu na letovanja ko ostali ljudi…….jednom rečju, da ne bih nabrajala više, jer će
da vam se smuči, to je nacija koja svoje vladine službenike i političke predstavnike tretira kao obične građane.
Zamišljam ja sada Švedsku u Srbiji, i na pamet mi padaju raznorazne smešne, ali i tužne situacije. Zamišljam, ali ne mogu nikako sve to da zamislim. Pa ni pola od toga. Kada bi zakonom bila regulisana bar neka od ovih švedskih pravila niko živ u Srbiji se više ne bi bavio politikom. Pa čemu funkcija ako nema službena kola, vozača u službenim kolima, sekretaricu, ogromnu kancelariju sa kožnim foteljama, dnevnice za putovanja, devizne dnevnice, popuste na mogućim i nemogućim mestima, privilegije pri završavanuju raznoraznih poslova ( dovoljno je samo telefon da se okrene i kaže….ovde je taj i taj), prednost pri zapošljavanju uže i šire porodice, ulazak bez plaćanja na svim memstima na kojima se plaća…….pravo da vam kažem ja se umori od nabrajanja, kako li se tek oni ne umore od korišćenja svega ovoga, što im stoji na raspolaganju. A mora sve to da iskoriste, što su tu gde jesu, ako to ne koriste . Jer to je kod nas tradicija. Biti političar na visokom položaju (mada i oni na niskim ne prolaze loše) je kao da imaš kraljevsku ili grofovsku titulu. Sve ti je na raspolaganju, u svemu imaš pravo da uživaš……a narod…..koji narod, pa narod je u tvojoj službi.
Ajde de što uživaš dok si na vlasti ( a ti se trudiš da zauvek budeš na vlasti u bilo kom obliku) , nego uživaš i kada više nisi na vlasti. Ovih dana, setih se baš, svi pljuju Tomislava Nikolić, bivšeg predsednika Srbije…..a bivših koliko ti duša želi. Kažem vam, ko kraljevska loza ti je politička loza. A nije on jedini. Eno ga Dedinje, krcato od uživalaca nekih bivših vlasti. Pa nikom ništa. Čitajući o ovim Šveđanima, nešto razmišljam – pa oni bi ovakve izrode iz naroda iz momenta strpali u zatvor, a ne na Dedinje.
I sad se mi čudimo što se „profesionalni političari” ili „politički biznismeni” , kako god, zalepe za fotelju da ni najbolji hirurzi od nje ne bi mogli da ih odlepe. Da su oni u Švedskoj, bežali bi od fotelje ko đavo od krsta.
Jer, primera radi, Švedski parlamentarci žive u malim stanovima u glavnom gradu, gde peru i peglaju vlastitu odeću u praonicama veša. Sve do kraja 1980-ih, svi parlamentarci su, recimo, spavali na kauču u svojim kancelarijama.
Niko u javnom životu ne zarađuje veliku platu: plata za članove parlamenta je oko dva puta veća od plate učitelja osnovne škole.
Jedan od najznačajnijih političkih skandala u zemlji dogodio se 1990-ih. Potpredsednica vlade, Mona Sahlin, kupila je čokoladu, pelene i neke druge licne predmete s kreditnom karticom Vlade i skupo je platila za to: izgubila je posao. Skandal se pojavio u analima švedske politike kao slučaja Toblerone.
Iskustvo Švedske ruši nerazumnu ideju da političarima treba dati poštovanje kao prema višoj kasti, koju čine dame i gospoda koji su slavniji od prosečnog građanina i stoga zaslužuju gotovo božansko pravo na beneficije i privilegije.
Pa ti Šveđani, bre, stvarno nisu normalni, reći ćete.
Pa i nisu, da vam pravo kažem .U nešto više od 100 godina, Švedska se pretvorila iz siromašnog, poljoprivrednog društva u jednu od najbogatijih, socijalno najpravednijih i najmanje korumpiranih zemalja u svetu, gde niko nije iznad drugih.
Da se razumemo na kraju ove priče. Možemo mi da idemo u Švedsku i da tamo lepo živimo, ako nam se prohte. Ali Švedska da dolazi kod nas, nema šanse. Pa ludi li smo da ukvarimo najbolji biznis, koji negujemo godinama i koji se najviše isplati –politiku i političare.
