Goran Ilić Čoni preminuo je marta ove godine od posledica požara koji je izbio u njegovom stanu. Nišlija je bio poznat i voljen na njegovoj Paliluli, zbog čega su ljudi rešili da mu odaju počast muralom na zgradi „Karingtonka“.
Kako se bavio rep muzikom, na muralu je nadimak i portret Gorana Ilića, mikrofon, kaseta i stihovi. Nalazi se u propustu čuvene palilulske zgrade, a o izgledu ovog murala dogovaralo se mesecima na Fejsbuk grupi, posvećenoj Čoniju. Ova grupa se inače bavi i zbrinjavanjem Čonijevog psa, a članovi poručuju da im je potrebna i donacija.
Strašno dobar momak je bio, uslovno rečeno maskota Palilule, ali ne na ružan način, pa smo rešili da mu se muralom odužimo – kažu njegovi prijatelji…….ovo pišu mediji o Čoniju. Podsetimo, požar je januara izazvao kvar na provodnicima u stanu u naselju Rasadnik. Na licu mesta je stradala Ilićeva majka, dok su se lekari mesec i po dana borili za Čonijev život.
Zašto je sada ova informacija važna, i je li uopšte važna? Ko je Čoni i zbog čega pišemo o njemu danas, kada ga više nema ? Što nismo pisali kada je bio živ i kada je, bez obzira što se sada potencira da je bio poznati reper u Nišu, pa onda miljenik, pa maskota Palilule…….što nismo pisali kada se je gotovo svakodnevno borio za parče hleba, za sebe i bolesnu majku koju je čuvao. Tada nije bio poznati reper, nije bio miljenik i maskota…..bio je nesrećan čovek, koji se pojavio na društvenim mrežama nudeći svakojake vrste usluga, ne bi li zaradio za život. I radio je, sve što je umeo da radi. Da sređuje tuđa dvorišta, kuće, da ide u nabavku i po lekove starijim sugrađanima, da šeta kućne ljubimce, okopava baste i ko zna šta još,
što je imao u ponudi od poslova……ali nikad ono što ne ume i ne može.
I tada, dok je bio živ, sve je to radio pošteno i prilježno i bio je vredan, bez obzira što je u to vreme obavljao i najprljavije poslove u JKP Medijana. Niko ga tada nije zapazio, niko mu nije ponudio šansu više ne bi li uspeo da izađe na kraj sa životom. Bez obzira što je i molio, i obijao pragove. A molio je, mnoge je molio, čak i medije…..koji su ga najčešće izbegavali, jer je delovao neugledno i zvučao čudno.
Al sve to nije važno. Važno u priči je da je Čoni slika i prilika nas, kao ljudi. Briga nas za siromašne, bolesne, jadne, nesrećne, čudne i pomalo blesave…….briga nas sve dok ne umru, kada krenemo da ih kujemo u zvezde po principu “Dobar beše”. Dobar beše sad kad je mrtav i kada nećemo morati ništa da mu pomažemo. Ali ćemo ga iskoristiti da pokažemo kako mislimo na nekoga, pa ćemo da mu crtamo murale, proglašavamo ga poznatim reperom, čovekom koji je imao dobru dušu…..
Briga Čonija šta mi o njemu danas mislimo. I briga njega za nacrtani mural na Karingtonki. On je samo jedan nesrećan čovek koji je pokušavao na razne načine da se da do znanja i da ugrabi parče života, dostojno čoveka. Nismo ga tada razumeli, njega, kao što i mnoge današnje Čonije ne razumemo kada traže milostinju, lepu reč, čoveka koji će ih saslušati.
Briga Čonija sada za nas i naše postupke. On trenutno repuje na nebu (ako je bio reper), okopava baštu Svetom Petru i zna da smo i mi saučesnici u njegovoj nesreći. I poručuje nam “Čuvajte mi makar psa, ako niste hteli mene”.
8.Avgust
