Gradski Portal 018 – 13.03.2019
Na jučerašnji dan, 12 marta, ubijen je srpski premijer Zoran Đinđić.
Kako bi izgledala Srbija da Zoran Đinđić nije ubijen 2003. godine – odgovor traže istoričari kroz alternativne naučne scenarije.
Srbija se, posle njegovog ubistva, promenila…..ko kaže da nije. Ali kako. Promene je trebalo očekivati odmah, i to krupne jer su posle njega nastavili da vladaju njegovi sledbenici i zagovornici njegovih ideja. A da li je, i da li bi se Srbija menjala drugačije da je Zoran Đinđić živ?
Nauka pred istoričare ostavlja mogućnost ispitivanja alternativne istorije – traženja odgovora na pitanja kako bi se odvijala stvarnost da nekih događaja nije bilo, ili da im je ishod drugačiji. „Da nije bilo atentata, Đinđić bi na vlasti dočekao 2004. godinu, završio bi neke od reformi, ali teško da bi postigao bolji rezultat od Borisa Tadića – i taj rezultat bi ga doveo u poziciju da mora da pregovara. Teško da bi on vodio Srbiju u budućnosti“, kaže za BBC istoričar Čedomir Antić i dodaje: „Đinđić je kao Kenedi u Americi ili knez Mihailo u našoj istoriji – jedna šansa posle koje se ne zna šta bi bilo kasnije.
Istoričari smatraju da se Srbija danas nalazi veoma daleko od Đinđićevih zamisli. Najviše je različitih interpretacija politike Zorana Đinđića prema pitanju Kosova – i danas otvorenoj dilemi koja stoji na putu Srbije ka Evropskoj uniji. „Vlade koje su došle posle Đinđića nastavile su sve njegove politike, osim prema Kosovu. Postavlja se pitanje da li bi i Đinđić izdržao sprovođenje kosovske politike do kraja.
Verovatno ne bi – on nije bio doktrinar, fanatik…… smejao se takvima“, naglašava pragmatičnu crtu ubijenog premijera Čedomir Antić.
Šesnaest godina posle ubistva Đinđića, njegova Demokratska stranka nalazi se u opoziciji, sa malo uticaja na političke procese. Iako je DS, među važnim funkcijama, osvojila najpre mesto gradonačelnika Beograda 1997. godine i to upravo dolaskom Đinđića na mesto prvog čoveka prestonice, ova stranka na poslednjim izborima nije prešla ni izborni cenzus za ulaz u gradski parlament.
Sve su to ocene i procene istoricara i drugih analiticara koje mogu biti ovakve, ili onakve. Videli nismo, pa ne možemo ni procenjivati kako bi bilo. Đinđić je ubijen u trenutku kada ga je ogromna većina građana obožavala, klela se u njega i posmatrala ga kao vođu, a Srbi vole da imaju vođu. Ali ne uvek i zauvek. Samo dok im odgovara i dok im ide niz dlaku. Onog trenutka kada im se nešto ne dopadne, posebno onog trenutka ako osete loš život, a vođa je taj koji bi trebalo da ga promeni odmah i sada, Srbi postaju ljuti protivnici takvog vođe. A Zoran Đinđić nije baš išao niz dlaku. On je tražio rad, reforme i promene koje bole. Sumnjam da bi ga narod voleo, da je imao priliku da sve svoje zamisli sprovede u delo.
Ovako, ostao je upamćen kao veliki vođa sa nedovršenim poslom. I, možda, kao čovek koji bi promenio Srbiju, samo da je mogao. Da li bi ga sledili, to je drugo pitanje. Ili bi ga ostavili na prvoj krivini i prepreci na koju naiđemo, kako smo ostavljali i druge…….samo možemo da pretpostavljamo.
Đinđić je, svakako, iza sebe ostavio nedorađenu ideju, koju njegovi sledbenici ili nisu znali, ili nisu hteli da dorade. A da li će, možda, neko drugi i to je pitanje. Ako i pokuša taj neko drugi, moraće da se suoči sa saznanjem da će na plećima poneti mržnju i bes naroda, koju Đinđić nije imao priliku da oseti.
13.Mart
