Gradski Portal 018 – 27.12.2018
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić poručio mladim lekarima, koji su dobili ugovore o pvom zaposlenju, da niko neće moći da zaustavi jačanje Srbije, te da su oni, u pravom smislu te reči, oni koji treba da grade budućnost zemlje.
„To ne kažem zato što je politički lepo da se čuje, već zato što to stvarno mislim“, rekao je predsednik na svečanosti u Palati Srbija…
Mladi lekari dobili posao. Njih četrdesetoro. Malo u odnosu na sve, mnogo u odnosu na ništa.
Ovo je, moglo bi se reći, među prvim koracima najznačajnijih poteza koje Vlada Srbije može da povuče. Za neke, možda, ne toliko značajan, ali suštinski najznačajniji. Zato što mladi ljudi, koji beže iz Srbije, u najvećem broju slučajeva ne beže zbog novca koji će zaraditi tamo daleko, u nekoj tuđoj zemlji. Oni beže jer ih niko ne primećuje, ne uvažava, ne vidi njihovu vrednost. Učili visoke škole, završili najteže fakultete, bili najbolji među najboljima…..i ništa. Pukne im film, spakuju kofere, pa odu.
Ne znamo mi jesu li oni tamo negde srećni ili nisu. Većina nas misli da su srećni i da su ostvarili svoje snove. Šta oni misle, niko ih nikada nije ni pitao. Da li žele da žive „tamo negde“, ili ovde u rođenoj zemlji, sa svojom porodicom i prijateljima, u ambijentu njima znanom- o tome niko ne razmišlja. Njima je tamo odlično, kažemo, imaju visoku platu, stanuju u udobnim stanovima, voze svoje automobile, idu na letovanja i zimovanja.
Ako je to dovoljno za sreću, onda je njima stvarno dobro. A mislim da nije i da nikada neće biti.
S druge pak strane, vodeći brigu o njima – država brine o svojoj budućnosti. Nije svejedno ko će sutra biti u prvim borbenim redovima za bolju budućnost. Da li će biti najbolji, prosečni, ili loši. Od njih zavisi izvojevana bitka.
Posao za 40 lekara znači više od posla za 40 lekara. Znači poverenje u državu, vraćanje nade i izazov da se i ovde može nešto da uradi, i da se može biti najbolji, a da to neko vidi i zna. Osim toga – ovaj potez uliva nadu i drugima. Sutra će to, možda, biti isto toliko inženjera, pa profesora, pa psihologa, novinara i , sto da ne, običnih radnika koji su najbolji u poslu kojim se bave.
Tek onda, kada najbolji počnu da grade državu u kojoj živimo, tek onda ćemo biti sigurni da vredi čekati bolje sutra. I da nam koliko sutra ili kroz nekoliko godina neće biti potrebna partijska knjižica, mamina i tatina veza, novac ili štogod treće, neophodno da stignemo do posla. Znaćemo da do posla možemo da dođemo svojim radom i trudom, imaćemo cilj pred sobom i sa voljom se kretati ka njemu. Bez zabušavanja, hvatanja krivina i raznoraznih prevara – jer će cilj podrazumvati prave vrednosti, pošten odnos prema poslu i vrednovanje uloženog truda na pravi način.
„ Mogli bismo mi da budemo bolji, ali niko neće prvi da počne“ reči su Duška Radovića. Pa eto, počeo je. Na nama je da razmislimo i procenimo vredi li ga slediti. Ili ćemo i dalje stajati u mestu opterećeni sujetama, netrpeljivošću, pa ako hoćete i mržnjom, prema onima koji su uradili nešto, što smo mi propustili – sasvim je nevažno iz kog razloga.
27.decembar
