Gradski Portal 018 – 09.12.2018
Novinar: Lejla Dinić
Subota, 8. decembar ostaće nezaboravan datum u srcima svih koji su prisustvovali koncertu Vlatka Stefanovskoj, u Domu Vojske. Ovaj virtuoz na gitari predstavio je niškoj publici svoj najnoviji album “Maternji jezik” , ali i odsvirao nezaobilazne hitove: Bistra voda, Jovano Jovanke, one koji, kako on kaže imaju najviše pregleda na Jutjubju, poput “Čuvam noć od budnih”. Pored toga što se skoro vratio iz Australije i spavao samo četiri sata, odvojio je vreme da sa nama malo proćaska i o novom albumu i o životu.
Ovaj album ste čuvali dvadeset godina, šta je to što ste držali na duši da je eskaliralo baš u ovom trenutku?
– Znate šta, nisam bio zadovoljan sa svojom tehnikom, nisam bio zadovoljan sa gitarom koju sam imao, sa pedalama koje sam imao, sve mi je nešto, nešto mi je falilo da bih mogao da sklopim taj album koji se zove Mother Tongue, Maternji jezik i sklopio sam ga nakon dvadeset godina razmišljanja o tom albumu. Konačno i prolazim neki, u privatnom smislu veoma kompliciran, veoma komplikovan period i trazim serum, tražim spas u muzici, i… I svaki koncert je,stvarno.. Do daske dajem sve što imam i sve što imam da prenesem publici, dajoj kažem i da osetim i da poručim.
Šta je glavna poruka? I da li se menjala tokom godina?
– Glavna poruka je,dobra energija i ljubav… nema druge…
Ljubav, Vera, Nada?
– Ma ljubav je, odnosno, gravitaciona moć, moć koja spaja ljude, koja spaja, a privlači gravitacija, znači energija privlačnosti, neenergija odbiljanja ili, ignorancije, ili…
Nego ono što je dobro u ljudima zapravo?
Nego ono što je dobro i ono što je, kako da kažem, ono što je nedokučivo i neuhvatljivo i neizrecivo rečima, to je dohvatljivo muzikom i umjetnošću. Verbalna komunikacija je ok, dobrodoŠla, ali ona ne može sve… Muzika je tu da, da doreče ono sto reči ne mogu…
Šta Vam daje inspiraciju, odakle vučete inspiraciju?
– Ovaj, ovaj san koji se zove život je velika inspiracija.Šta ja znam, mi ljudi se bavimo umetnošću da bi, da bi pobegli od tog ciklusa,da bi pobedili vreme, da bi pobedili smrtnost, zato se mi bavimo umetnošću. Mi želimo da izbegnemo matrici radjanja, odrastanja, razmožavanja i odlaska. Iz petnih žila se trudimo da uradimo nešto vredno, nešto dobro, nešto lepo i nešto po čemu će nas pamtiti. Verovatno je to glavni motiv da se čovekbaci da uradi nešto dobro i da proba da pobedi smrtnost.
Recite mi, pošto ja u emisiji volim da citiram velike umove i stvaraoce, šta bi ste Vi rekli da je najbitnije da čovek zna u životu?
– O draga moja, pa nisam ja ekspert niti profesor, niti doktor koji može predavati život.
Iz Vašeg ugla, Vašeg iskustva?
– Dosta toga sam proŠao, ali život je toliko nepredvljiva,toliko posebna kategorija, toliko je sve, sve je uslovno, sve je toliko čudno. Ne postoje stvari koje su zadate jednom zauvek. To je sve jedna promenljiva kategorija. Iz dana u dan to su nove fascinacije, nove atrakcije, novi doživljaji,nova iskustva, novo učenje. Ono što mogu da poručim ljudima je da budu studenti do kraja života.To znači da uče do kraja života ono čime se bave, da uče ljubav, da učedavanje. To se isto uči. Da uče džentlmenstvo, to se isto uči. Da propustite nekoga na pešačkom prelazu, to je biti džentlmen. Da neku damu ispratite dokuće. To je džentlmenstvo. Da kupite poklon nekome. Da, dajete ono što je vama drago da poklanjate, da dajete stvari. To se uči. Taj zanat borbe protivsopstvenog ega. Znači boriti se protiv onoga što vas drži zarobljenim, a vaš ego vas drži, ne vas, nego uopšteno govorim, znači naš ego nam ne daje da se otvorimo i da se oslobodimo i da budemo prirodni i da budemo, kako da kažem, otvoreni za životne, sretne trenutke i za ne tako sretne trenutke. Da nam duša i srce budu otvoreni. To seuči. To se ne, ne radja se čovek takvim. Naravno, neki su ovakvi, neki su onakvi od rodjenja, ali moramo biti malo, kako da vam kažem, velikodušni…
Bolji ljudi?
– Bolji ljudi, to je borba za ceo život. To je borba za ceo život. Jer i nista lepše nema no malo, mini dobro delo. Osećaj je fantastičan.
I da vas pitam za kraj, kakav je osećaj kada Vam neko kaže da ste legenda?
– Znate šta, ja ne uzimam za ozbiljno sve te epitete. Sve je to lepo kada dobijate komplimente, to je sve fantastično. Kad vam kažu gde si legendo, gde si majstore. Sve je lepo ako čuješ o sebi, ali ja ako mi verujeteto ja ne uzimam za ozbiljno. Zato što, zato što je to samo bildanje onoga očemu smo malopre pričali. Bildanje ega. A to ti ne pomaže da budeš bolji. Akomene zovu troje ljudi, ako mi kažu legendo legendo, ja neću biti bolji umetnik. Bolji se postaje kad sedneš i kad vežbaš i kad se osamiš i kad pokušavaš da iz sebe izvučeš još koju novuinformaciju, još koju neku svežu pesmu. E kad to uradiš onda si, onda možeš da se osetiš na trenutak da si legenda, ako si i dalje kreativan, ali ništa mi tone znači, bez zezanja. Svi ti epiteti, to ništa ne uzimam za ozbiljno. Častite me pićem, ako mislite da sam legenda.Kit Ričards znate šta kaže on “Od celog bogatstva najdraže mi je kad me neko upabu počasti pićem.” Kaže to je najveći kompliment koji možeš dobiti. A ne ovo legenda, mitologija.
Da, ne samo reči nego dela. Jel tako?
-Mala stvar, mala pažnja.
Hvala Vam…
