Izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Vladimir Bilčik izjavio je juče da će naredna faza međustranačkog dijaloga u Srbiji biti otvorena 1. marta, kao i da je to važan prioritet za institucije EU i napredak Srbije na putu evropskih integracija.
On je pojasnio da će taj sastanak biti održan online i da će osim njega biti prisutni predsednik Skupštine Ivica Dačić, predsednik Spoljnopolitičkog odbora EP Dejvid Mekalister i predstavnici EP Edvard Kukan, Knut Felkenštajn i Tanja Fajon.
Super, nivo na nivou. Još da i mi dostignemo nivo međustranačkog dijaloga, kakav se od nas traži da bismo ušli u EU, i rešili smo još jedan pismeni zadatak na listi zahteva. „Stra me vata“ što bi se reklo ovde kod nas, od tog našeg međustranačkog dijaloga, ostvarenog ekspresno i na brzinu. Pa mi, brate, pokušavamo 30 godina da uspostavimo dijalog između vlasti i opozicije (nezavisno od toga ko se je gde našao u određenom trenutku) – i, koji je rezultat? Dalje od rezultata „rogovi u vreći“ nismo odmakli.
Kod nas su vlast i opozicija odvajkada bili u ratu. Ko najljući neprijatelji. Mislim da se niko toliko ne mrzi, koliko se ove dve zaraćene strane mrze. A zašto su zaraćene, to mi nikada nije bilo jasno. Žive u istoj zemlji, kunu se u isti cilj – dobro naroda, a vataju za gušu i oko najsitnije sitnice. Vlast nikada nije bila raspoložena da nešto uvaži „glupe“ predloge opozicije, opozicija nikada u praksi nije bila „konstruktivna“ kako za sebe kaže, već je nastojala da iščačka i najsitniju negativnost koju bi vlasti pripisala, a da prizna dobro urađeno, ne daj Bože i daleko bilo.
I sada oni treba da sednu i uspostave kvalitetan, po merilima EU, dijalog. Verujte mi ne mogu to ni u jednoj priči da zamislim.
A zašto je to tako, jeste li se nekada zapitali? Pa zato što svi vole vlast, ne narod. Svi vole da budu na vlasti po svaku cenu, briga ih za narod i njegove interese. „U ime naroda“ je samo floskula za prevaru širokih narodnih masa, koje opterećene problemima često krenu za nekim ko ovce u stadu,ne razmišljajući o cilju i posledicama. Kad na cilj stignu, shvate da su zalutali u pogrešnu ulicu, ali hoćeš đavola. Nazad nema. Nema do narednih izbora, ili novog sluđivanja.
Ogromna većina naroda voli vlast, koja god bila. Nekako mu milo da se nađe tu, blizu nje, makar u prikrajku. Misleći da će mu i to pomoći da izvuče benefit za sebe, jer i običan svet ne zanimaju opšti problemi, zanimaju ga njegovi lični. Pa ako može nekako da ih ostvari, makar i samo članstvom u vladajućoj partiji, eto ga. Tu je da podržava, da viče „ura“, da lajkuje na društvenim mrežama i ne pročitavši šta lajkuje, da pljuje po postojećoj opoziciji i ne znajući zašto pljuje.
I sada treba da sednu i uspostave međustranački dijalog. Razume se oko pitanja od interesa za državu, za sve nas.Oko pitanja u kojima mogu da se slože i krenu zajedno, oko stvari koje su od opšteg interesa za sve nas, a ne samo od interesa za njih, ponaosob. Nema šanse, ja stvarno to ne mogu da zamislim. Posebno ne mogu da zamislim u situaciji kada opozicija za vlast praktično i ne postoji, nema je i nikakva je, a vlast za opoziciju je „najgora moguća“ do sada, i jedini cilj je da se sruši, drugog izlaza nema.
A dogovor, koji bi bio karta za EU, koga za to briga. Za takva razmišljanja je potrebna razvijena svest o zajedništvu I zajedničkim ciljevima, a ne ostrašćenost i borba „prsa u prsa“ što trenutno imamo na raspolaganju.
Imamo mi još jedan problem na ovim našim prostorima. Da bismo stigli do dijaloga vlasti i opozicije, treba prvo da znamo ko je opozicija. Dakle da se najpre opoziicija dogovori sama sa sobom. Ko je ko, ko je za šta, ko je glavni ko treba da vuče poteze, a ko će samo da bude statista u kukuruzu, jer više od toga ne zaslužuje.
Mnogo komplikovano i mnogo zahtevno za mozgove političkih aktera, učesnika u tom budućem dijalogu. A 1 mart ga neo, pred vratima. Samo što nije. Bojim se da se još jednom ne obrukamo i pokažemo koliko nismo dorasli Evropi, bez obzira što tvrdimo da jesmo i da smo je čak u nekim stvarima i prevaazišli. Lako mi Evropu prešišamo u vakcinama i još ponečem takve prirode. Ovo je u glavi, a glave nam se nisu promenile 30 godina, kako li će sada za tri dana. Živa nisam za nas.
26.februar
