„Uvek može gore“, kaže naš narod, i stvarno uvek može gore. Jer kad stigne jedna nevolja, onda pod ruku jedna s drugom, stignu i ostale.
Udari nas korona u glavu marta, ko grom iz vedra neba. Dogodi nam se nešto, u šta nismo verovali da može, nismo znali šta je, niti smo očekivali situaciju u kojoj smo se našli. Odjednom milion , nama nepoznatih stvari i situacija, počev od pojedinca do države. I snađosmo se nekako, barem ozbiljni ljudi koji umeju da razmišljaju svojom glavom, mogu da procene da je tako. Maliciozan i naopak je svako ko kaže da naša država nije pomogla u medicinskom, materijalnom, ljudskom i svakojakom smislu. Ali nama uvek treba više, zato što ne merimo stvari na pravi način, zato što ne pravimo poređenja s drugima, i zato što umemo da mrzimo. A kada mrzimo, može taj koga mrzimo da nam svakoga jutra kada otvorimo oči na jajstuk ostavi hiljadu evra, mi ćemo i dalje da ga mrzimo. Prosto smo takav narod, što nije dobro. Po nas pojedinačno, a i po celu državu, razume se.
Prođe korona, stigoše izbori. E zašto izbori sada, u ovom trenutku, svi ćemo na izborima da se zarazimo i obolimo. Ne znam ja da li je tako ili nije, ali znam da su i mnoge druge zemlje imale redovne izbore, život se i kod njih odvijao manje više normalnim tokom. I pri tom su, mora se priznati bili malo normalniji u svojim glavama od nas. I nisu se razboleli baš na izborima.
Prođoše izbori, eto je opet korona. Odakle i kako, svi se krstimo i čudimo i ništa nam nije jasno. Neko nas je, u čitavoj priči, zeznuo. Pa ćemo sada zbog njega ponovo da se razboljevamo i mučimo muku.
I za to smo našli „Solomonsko rešenje“. Sada ćemo da protestvujemo protiv ponovnog uvođenja restriktivnih mera, jer mi ne želimo u izolaciju, nećemo karantin, ali hoćemo i zahtevamo od drugih da nam obezbede da budemo živi i zdravi. Čudan način za ostvarenje ovakvih ciljeva su našli učesnici ovog protesta. Da se tuku, da pale, da koriste sve vrste nasilja, kako bi dokazali da neće policijski čas. Policijski čas zaboraviše za dva i po minuta, i već na prvom protestu rekoše šta su imali da kažu i kakve su im namere. Najkraće rečeno, rušiteljske. Srušti Vučića 5 minuta posle održanih izbora na kojima je odneo ubedljivu pobedu, srušiti vlast, jer mi hoćemo…….malo je teže definisati šta oni, koji su se našli na protestima, hoće. Zato što svaklo hoće nešto drugo. Svako traži ono što mu fali, uključujući i propale političare, koji nezadovoljni svojim trenutnim statusom, sanujaju da mogu preko noći ponovo da osvoje vlast.
Čak su sumnjivi i oni, koje nazivamo običnim građanima i koji su na ulicu izašli zbog bilo koje vrste nezadovoljstva. Prosto sve deluje kao razularena masa u kojoj varnice između protestanata mogu da sevnu svakog trenutka, zato što je svako od njih krenuo nakim, lično zacrtanim putem. Ne mereći svoju snagu i mogućnost da na tom putu istraje i stigne do cilja.
I tako napravismo sebi još jednu bedu, pored svih ostalih koje su nas snašle. Bedu, koja uzrokuje novu imajući u vidu pojačan rizik od zaraze svakog, ko je učestvovao na protetstu, pa onda njiihovih ukućana i prijatelja……..Nije ovo uterivanje straha, prosto je realna opcija i očekivanje, posle svega što se događalo na ulicama gde ni jedno od propisanih pravila nije poštovano. A i kako bi bilo u onom haosu, pitam se.
A život mora i treba da ide dalje. Bez obzira na sve pomenute bede koje su nas snašle, ili koje sami sebi pravimo. Ko da nam nije dosta, ko da ne umemo da iskoračimo napred, već samo u rikverc, ko da smo bolesni mazohisti koji hoće sami sebe da muče i u tome uživaju.
Ne znam šta bih rekla, ali znam da veliki broj ljudi u ovoj zemlji, spremnih da nešto urade, sposobnih da misle svojom glavom……ne mogu da doću do izražaja od manjine, koja pritiska i kvari sve započeto i učinjeno. Da se ne lažemo, nije ta manjina reper ovog naroda. Ali je otrov koji će uvek zagaditi sredinu, i dovesti do neželjenih stvari. Onda idemo ispočetka – ispravljamo neželjene stvari, pokušavamo ponovo da koračamo napred, a ustvari smo uvek u jednom mestu. Zbog svih onih, koji misle da, osim njih, niko drugi ne postoji. I da nema šta da kaže, zato što ćuti.
Uvek može gore, rekoh ja na početku. I može, zato se i bojim ovakvih tumbanja, koja nam ne dozvoljavaju da prodišemo. I živimo normalnim životom.
15.juli
