Volimo mi Srbi nedelju, kakva god bila. A nije više ko što je bila, ali je nedelja u kojoj se trudimo da sami budemo nešto, što nismo. Čekamo je, u nadanju da će biti drugačija od ostalih dana, da će nam dopustiti da u njoj zaboravimo sve muke koje nas guše, da ćemo danuti dušom od problema koji su nas pritisli, i da ćemo sa najbližima uživati u lepim trenucima. Nije baš tako, ali se trudimo da bude.
Nedeljni ručkovi više ne liče na one, koje su priređivale naše bake. Uz domaću supu, sarmice i punjene paprike, uz pogaču, pečenje, vanilice i ostale đakonije. Više niko ne razmišlja o onom posebnom, za te prilike stoljnjaku, koji je pride i uštirkan za nedeljni ručak, niko ne haje za servise za ručavanje i escajge za posebne prilike, nema toga više, ali se svojski trudimo da ga ima.
Nema više ni onih razgovora posle nedeljnog ručka, u kojima smo jedni drugima pričali šta nam se dogodilo, hvalili se ocenama naše dece, uspesima na poslu, kojekakvim sitnicama koje nas usrećuju. Nema toga više, ali smo se po navici okupili. Da zajedno sedeći za stolom buljimo u svoje mobilne i uskačemo u tuđe živote, kada već ne umemo da živimo svoje.
Nedeljni ručkovi više ne liče na one, koje su priređivale naše bake, to definitvno stoji. Ali postoje, i dobro je dok postoje. Makar jednom nedeljno da se okupimo, osetimo prisustvo jedni drugih, da se podsetimo da smo svoji, u krajnjem i malo više upoznamo, ako se ne poznajemo.
Valja ih negovati, makar bili i isprazni, a ponekad i dosadni, jer se na njima okupe dve ili tri generacije, koje ni u ludilu ne mogu da pronađu zajednički jezik. I jedni drugima idu na živce, međusobno se izluđujući komentarima i glupim dosetkama. Pa se, često, i raziđu u svađi, ljuti na sebe što su se uopšte i okupljali.
Bez obzira na to, valja ih negovati. Zato što su kamenčić u mozaiku nade da možemo da sačuvamo ono što je najvažnije u životu – porodicu i najbliže u njoj. I da se otimamo grčavito da i u toj najvažnijoj stvari u životu, počnemo da ličimo na one, na koje u svemu ostalom odavno ličimo, usvajajući njihove običaje i navike.
Nedeljni ručkovi su slamčica spasa za sve nas, koliko god bili drugačiji od pravih nedeljnih ručkova. Zato što govore o brizi jednih za druge, makar ta briga ponekad bila i preko volje.
Nismo mi loši, život nas je takvima načinio. Ali možemo da se odupremo i pokažemo da umemo i drugačije i bolje od drugih. Da umemo da sačuvamo ono što je naše, i odraz našeg mentaliteta.
I niko vas ne prisiljava da kuvate tu domaću supu (mada nije teško skuvati je) , niko vas ne tera da motate sarmice od vinovog lista ( odlične su i u AS- u pa ih kupite), niko od vas ne traži da mesite pogaču ( odlična je i u Brankoviću), ili da mesite vanilice ( koje baba Rada umesi bolje od vas)…..niko vas to ne tera.
Sve to neko može da uradi umesto vas, ali niko ne može umesto vas da se okupi i druži sa onima, koji su samo vaši. I da ih voli, i da im podari svoje vreme, i da im trenutke u životu ispuni radošću. To niko, sem vas, ne može. A ne košta ništa – ni novca ni truda.
I još nešto da vam kažem. Svaka nedelja je blagi dan i tako navedena u narodnom kalendaru. Pravoslavna crkva smatra da je nedelja najveći praznik i da je njeno praznovanje zapovedio sam Bog u zapovestima koje je predao ljudima rekavši u Starom zavetu: „Šest dana radi i posvršavaj sve svoje poslove,a sedmi dan posveti Gospodu Bogu svome.“
Nedelja je dan kad je Hristos vaskrsao, a Vaskrs je praznik nad praznicima, najznačajniji događaj u hrišćanstvu. Da Hristos nije vaskrsao, ne bi bilo hrišćanstva, odnosno kako je u Svetim knjigama zapisano: „Da nema vaskrsenja, uzalud bi bila propoved naša, uzalud bi bila vera naša“.
Zato je nedelja ponovljeni praznik Vaskrsa i spada u najveće hrišćanske praznike.
Praznujte je – darivajući je najbližima, od Boga je zapoveđeno.
28. novembar
