Više javno tužilaštvo u Beogradu odbacilo je krivičnu prijavu glumice Danijele Štajnfeld protiv kolege Branislava Lečića povodom njenih tvrdnji da ju je silovao 2012. Godine.Ova odluka još nije pravosnažna, jer Štajnfeld ima pravo da podnese prigovor Apelacionom javnom tužilaštvu.
Prijava je odbačena jer ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo silovanje, niti bilo koje drugo krivično delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, rekla je portparolka tužilštva Ivana Rakočević.
Ona je podsetila da su u toku predistražnog postupka obavljeni razgovori sa Štajnfeld i prijavljenim Lečićem, da je pribavljena kopija dokumentarnog filma „Zaceli me“, čiji je autor Štajnfeldova, zatim CD na kome se nalazi originalni glas osobe iz pomenutog filma, medicinska dokumentacija o lečenju glumice.
A šta ćemo sade drugari, vi sa ove ili one strane? Svi koji su sudili, optuživali i presuđivali na blanko. Svi koji su mudrovali po medijima iznoseći svoja mišljenja, stavove i optužbe. Hoćemo li ćutati, ili neki imaju potrebu i da se izvine. Ako izvinjenje u ovakvim situacijama uopšte nešto znači. Generalno gledano, a posebno Branislavu Lečiću od koga su mediji napravili monstruma. Tri Nišave i dve Morave ne mogu da ga operu. Uvek će za neke biti sumnjiv , a mnogi će ga gledati sa podozrenjem.
Lečić je samo jedan u moru primera u kojima se nepravedno igramo tuđim životima. Pre par dana slušam ispovest jedne gospođe, sudije, koja je pre više od deset godina provela u pritvoru 2 godine i tri meseca, optužena da je član zločinačke grupe. Odbila da bude zaštićeni svedok, i čamila u pritvoru više od dve godine. Kada je sve završeno, država joj je isplatila ogromnu sumu novca jer je nepravedno optužena.
Može li obraz novcem da se plati? Mogu li izgubljeni dani da se vrate? Koja je vajda od igranja tuđim životima, ili od nanošenje štete drugome? A takvih je pojava sve više, ljudi bez skrupula i osećanja u sve većem broju, nepravde na tone. I dok pravednima zagorčavaš život, kandidati za smeštaj iza rešetaka ladno šetaju i keze ti se u facu.
Pravo i Pravda nikada nisu isle ruku pod ruku. I nikada neće, dok je pokvarenih ljudi koji su kadra da belo pretvore u crno. Iz interesa, ili kakvog ćefa. Ali bi valjalo da se, kao društvo, potrudimo da toga bude što manje. I da se, mi mediji, manemo suđenja i presuđivanja, javnog linčovanja pojedinaca bez argumenata, da se manemo senzacionalizma u kojem zaradimo koju kintu više, a sebe pretvaramo u ljude bez ikakvog morala.
„Ne bih još uvek ništa da komentarišem, zato što ja zvanično nemam ta saznanja. Da sam verovao medijima i drugima, a ne zakonu, mislio bih da sam monstrum. Ovako ću i sada poštovati zakon i sačekati da me zvanično obaveste, pa ću dati saopštenje“, rekao je Branislav Lečić.
Ako, neka sačeka, i treba da sačeka. Valjalo je da tako bude i na početku priče. Da svi sačekamo, pa kad dočekamo istinu da ga tada razapnemo, ako treba.
Nije Lečić pobednik u ovom trenutku. Izem ti ja takvu pobedu, ako ti je neko pojeo sve dobro što si godinama gradio. Ako je bacio blato na tebe, koje ne možeš da spereš.
Na potezu su, pretpostavljam, opet novinari. I Lečićeve kolege koje su usputno dolivale ulje na vatru, davale argumente novinarima da pišu, što groznije mogu. Oni isti koji su ga razapinjali na početku. Da se i sada, kao lešinari, pozabave mrvicama, preostalim od priče. Da pronađu, ako je moguće, neko crnilo iz njegovog života kako bi dokazali da ga nisu za džaba optuživali. On će čutati, a oni će i dalje pisati. Svako, svojim ponašanjem, govori o sebi.
14.juli
