Da li se neko još uvek seća Radovana Karadžića? Da li vam ponekad padne na pamet, onako iz čista mira? Zbog griže savesti, ili nečag drugog, kako god.Onog Karadžića kome se sudilo sudilo i presudilo za ratne zločine. I koji je osuđen na doživotnu robiju u Hagu, pa iz Ševeningena premešten u nekakav tamo britanski zatvor. I tu mu se gubi trag. I bilo čije interesovanje za njega i njegov život. A on je živ,ako niste znali, ali obespravljen do neljudskosti. Srednji vek, reklo bi se.
Tamo mu se svakodnevno uskraćuju ljudska prava, od verskih, jer još ne može da ga poseti pravoslavni sveštenik, do toga da ne može da dobije ni običnu stonu lampu koju je doneo iz Sheveningena. Zato u ćeliji, kada padne mrak, ne može ni da čita, ni da piše jer je svetlo vrlo slabo. Zbog toga se žalio upravi zatvora, ali oni smatraju da je sasvim dovoljno.
Karadžić ima pravo na kompjuter kao i ostali zatvorenici, ali mu je uskraćen. Ne daju mu ni njegov laptop, niti njihov računar, dok ostali zatvorenici bez problema koriste i internet, dozvoljeno im je da skidaju sa sajtova sve što ih interesuje, čak i da šalju mejlove.
Mislite li da je to normalno? Možda, ne kažem, možda je normalno za one koji biju bitku sa muralima, koristeći jaja i farbe da unište lik Ratka Mladića bez jasnog objašnjenja zašto to čine. Ako misle da je ratni zločinac, čak i bez dokaza, onda neka misle ne praveći performanse koje su im drugi naručili. Baš je providno, i prilično nisko.
Te ljude je, sigurna sam, nije briga i za Karadžića. To pouzdano znam. Ali postoje ljudi, koje je briga. Koji o Karadžiću misle drugačije. Moguće je da i oni nemaju čvrste dokaze, ali misle, i makar nikoga ne gađaju jajima, niti polivaju farbom kako bi svoje mišljenje argumentovali. Misle i ćute, zato što su razočarani.
Jer u istom tom zatvoru, u kojem se nalazi Radovan Karadžić, smešten je i Norvežanin Andreas Brejvik. To vam je onaj tip koji je pre 11 godina svojeručno pobio 77 oro ljudi. E, on u tom istom zatvoru ima uslove kao u penthausu, a upravi zatvora je uputio oštar protest, jer mu je spor internet.
Za šta god da je Karadžić osuđen u Hagu nije, osuđen da bude odsečen od sveta, civilizacije, svoje kulture, da ne bude pisac.
U rezoluciji iz 2015, u odeljku poznatom kao „Pravila Nelsona Mendele“, propisuje se obaveza personalizovanja uslova odsluženja kazne. To znači da oni moraju da ispunjavaju obrazovne, kulturološke, verske i svake druge potrebe individualne ličnosti. Ovaj ne ispunjava ništa od toga.O(vništa od toga.ritaniji, Foto Vikipedija
Katastrofalni uslovi su, takođe, i u estonskom zatvoru gde kazne izdržavaju Milan Martić, nekadašnji predsednik Republike Srpske Krajine, i Dragomir Milošević, general Vojske Republike Srpske. Oni su već godinama izolovani i imaju kontakt samo sa stražarima i nekoliko zatvorenika.
Martićev advokat Predrag Milovančević kaže da je njegov klijent praktično proteran u progonstvo, da mu uprava zatvora, za razliku od ostalih zatvorenika, ne dozvoljava da radi, a sve mora da plaća – od hrane, do paste za zube. Ni jedna žalba advokata nije uvažena
Postupanja haškog suda u ovim slučajevima bez dileme se može reći da su u duhu „osudili smo vas i poslali tamo da vam bude što gore“. Nijedna asocijacija koja se bori za ljudska prava ili vrši monitoringe u zatvorima, nije reagovala. Nisu se oglasile ni domaće advokatske komore, niti pred sudom u Hagu, niti pred međunarodnim udruženjima branilaca. To je potvrdio Momčilo Bulatović, predsednik Advokatske komore Beograda.
U međuvremenu Srbi i dalje nestaju. Svojevremeno su kolone izbeglica bežale iz Hrvatske i Bosne, danas se to radi suptilno, bez oružja, ali uspešno. U Vukovaru je, prema poslednjem popisu, sve manje Srba. Ne čine ni trećinu stanovništva, a ćirilica nestaje.
Pa gde ste vi meni pametnjakovići, koji se borite za ljudska prava svih na svetu, samo ne za ljudska prava svog naroda? Ili su vam možda ponestala jaja kod generala Mladića, pa čekate svoje zlatne koke da vam ih snesu?
24. septembar
