Sin vojnog ratnog invalida u Brzom Brodu pokušao da se ubije u 22 godini, zbog siromaštva. Sedmoro ih je u kući koji žive od babine penzije. Ovu vest komentarišemo na razne načine i svi nešto mudrujemo sa unapred pripremljenim pitanjima: pa što nije ovo ili ono, što nije potražio pomoć, što nije nešto počeo da radi i zaradi. Bavimo se par dana temom, pa zaboravimo. Uostalom šta nas briga, nismo mi siromašni, on je. Dobro je što je ostao živ……i tako dalje, i tako dalje. „Sit gladnome ne veruje” , govorio je moj deda. I stvarno, gladnome onih punog stomaka teško da će poverovati, ako ih štogod slično ne snađe.
Siromaštvo je termin koji se koristi za nedostatak osnovnih uslova za život. Biti siromašan znači ne imati dovoljno sredstava za zadovoljenje osnovnih ljudskih potreba kao što su hrana, piće, dom.
Više od 3 milijarde ljudi, odnosno polovina svetske populacije živi ispod linije siromaštva. U Srbiji najmanje milion ljudi, odnosno 9,2% stanovništva. Šta mi činimo da im pomognemo? Dodelimo im jednokratnu pomoć, odnesemo im neke pakete da budu zadovoljni i srećni par dana, pa ih zaboravimo. A život nije smešten u tih par dana. Ne čudi onda što je momak pokušao da se ubije. Iz nemoći da učini nešto, našao je rešenje – da nestane i reši se svih briga. Nije jedini, puno ih je koji se uhvate za pogrešan izlaz, zato što nemaju slamku za koju bi se uhvatili, i pruženu ruku da im pomogne.
Udelimo ponekad i prosjacima na ulici, ako smo dobre volje i pre svega zbog sebe, a ne zbog njih i idemo dalje. Svi mi idemo dalje. Običan svet ne razmišljajući o siromašnima, država takođe ne razmišljajući u pokušajima da im povremeno dodeli život na parče.
Kada bi se na globalnom nivou pokrenula neka priča, možda se siromaštvo ne bi iskorenilo, ali bi se zasigurno smanjilo. Ali, nikoga nije briga. Niko neće od komada svog kolača da izdvoji mrvicu za gladne.
Obradovala me je vest koju sam ovih dana pročitala u medijima.
Više od 100 milionera sveta, okupljenih u grupama „Milioneri patriote“, „Milioneri humanisti“ i „Oporezuj me sada“, uputilo je otvoreno pismo sa apelom vladama da ih oporezuju. Nije šala, istina je. Nekim, ne svima, milionerima je proradila savest.
Apel je upućen povodom serije predavanja „Davos agende“ Svetskog ekonomskog foruma.
Porez na imovinu za najbogatije, prema Oksfamu, pomogao bi da se smanje neravnopravnosti i sve veće socijalne razlike, kao i finansiranje zdravstvenog sistema i obrazovanja.
U pismu milionera se navodi da je svet protekle dve godine, usled pandemije korona virusa, pretrpeo veliku patnju, da su najbogatiji postali još bogatiji, a samo mali broj njih plaća primereni porez.
Oksfam je, u ranijoj studiji, došao do zaključka da bi porez na imovinu milionera sa svega dva odsto godišnje, i pet odsto za milijardere, doneo globalno 2,52 biliona dolara godišnje.
E, to bi već bilo rešenje. I podsetnik za naše milionere da naprave štogod slično. Ne kaže se badava – „naše malo, nekome može biti mnogo”.
A znate li koliko u Srbiji ima milionera? „Ozbiljnih” milionera je 30 290. Prijavljeni prihod za prvih sto podnosilaca poreskih prijava sa najvećim iskazanim prihodima kreću se u rasponu od 73 miliona do milijardu i 290 miliona dinara. To praktično znači da je najveća pojedinačna zarada oko 11 miliona evra godišnje, što je oko 900 hiljada evra mesečno.
S jedne strane milion ljudi u Srbiji, takoreći bez leba, s druge -30 290 milionera sa prihodima i do 900 hiljada evra mesečno.
Pa ako, ovi naši milioneri, ne traže da budu oporezovani više, jer im treba 900 hiljada evra mesečno za trošak, zna se šta se u takvim situacijama radi. Nećeš milom, hoćeš silom. Pa nisi bato 900 hiljada puta sposobniji od onog nesrećnika koji pokušava da se ubije, jer nema ni za leba. Nisi, nemoj da se
lažemo. Samo ti se „posrećilo” u životu. E, to treba da platiš, to što ti se posrećilo. Kako bi svi bili živi, ne samo ti. Mnogo prosto, samo ne znam što niko u ovoj državi to ne kapira. Ili ne želi da kapira.
23. januar
