Pre par dana u Oficirskom domu u Nišu je održana promocija drugog izdanja knjige pokojnog dr Miodraga Lazića “Dnevnik ratnog hirurga“. Veliki broj ljudi se okupio na promociji, stigao je i ministar odbrane Aleksandar Vulin, bezbroj reči je tom prilikom izgovoreno njemu u čast, bilo je tu i onih koji su ga poznavali lično, a i onih koji su za njega saznali tek posle smrti. Odjednom je dr Laza dobio tolike počasti, da ni sam ne bi verovao koliko je važan i uvažavan od pojedinaca, kolega, institucija, države – da je živ.
A dr Miodrag Lazić je preminuo od posledica koronavirusa aprila. Ostavio je i oproštajno pismo, znajući šta ga čeka:
„ Otišao sam časno i pošteno. Kao direktor UC dva mjeseca pred penziju, stajao sam ispred svojih ljudi, dragih doktora i sestara. Stajao sam na prvoj liniji, nisam se krio, naprotiv bio sam ispred svih znajući da sa svim svojim bolestima i godinama imam veliki rizik ali čast i ponos mi nije dozvoljavao da se sklonim. Takav sam bio na Krajiškom ratištu godinu dana, na Sarajevskom ratištu 4 godine, za vrijeme NATO bombardovanja. Neću da odem tiho, hoću da odem onako kakav sam bio čitav život, a to znaju moji prijatelji, kolege, porodica. Svi su mi govorili da se sklonim ali ja to sebi nikad ne bih oprostio.
Posljednja mi je želja da me ispratite pjesmom „Marš na Drinu“.” – stoji, između ostalog, u oproštajnom pismu.
I onda smo mu svirali „Marš na Drinu” iz večeri u veče sa niških balkona, odavali mu počast aplauzom, spominjali ga nebrojeno puta ko da smo mu svi rod rođeni.Par dana posle u Inđiji je osvanuo prvi mural, posvećen dr Lazi. A onda su to počeli i da čine i mladi u Nišu. Prosto su se u to vreme utrkivali ko će naslikati doktora Lazu na nekom vidnom mestu u gradu.
Gradski odbor Srpskog pokreta Dveri prvi je pozvao nadležne institucije u Nišu da bez odlaganja pokrenu postupak da Klinički centar i jedan od bulevara u Nišu dobiju ima po legendarnom doktoru. Svi su to, kao inicijativu, odmah prihvatili. I to nije sporno.
Ovih dana stiže i inicijativa da se Medicinska škola „Dr Milenko Hadžić“ preimenuje i nazove njegovim imenom i prezimenom, i to od samog direktora škole.
Lepo, rekla bih, ali me se ništa od gore navedenog nešto naročito nije dojmilo. Kao da je iznuđeno, kao da je pod prisilom i moranjem, kao da nije iz duše…..
U ušima mi odzvanjaju reči njegove ćerke Nine koja je, na promociji knjige, rekla da sve te počasti svakako prijaju porodici, ali da su prekasno stigle. I to je suština.
Utrkujemo se da pokažemo i dokažemo svoje poštovanje prema čoveku koji ga je jako davno zaslužio. Još na ratištu u Republici Srpskoj, na kom je uz pomoć štapa i kanapa uradio 3 500 operacija, u Kliničkom centru u Nišu, gde je spasio bezbroj života……Pa nije moguće da tada niko nije sve to primetio i da dr Laza u to vreme nije zaslužio da ga makar neko potapše po ramenu i kaže mu „Alal vera majstore. Svaka ti čast. Veliki si čovek”. Niko to nije uradio, naprotiv. Bilo je i onih koji su se potrudili da ga gurnu pod tepih.
Ne kažem ja da sve ovo nije dobro. Dobro je što se je, ipak, neko setio. Što su ga pomenuli. Što neki njegovi poštovaoci, koji to stvarno jesu, od srca sve ovo čine. Idu, međutim, na živce svi koji se uz njih šlepaju, koji se foliraju i pokušavaju da sebe uzdignu, uzdižući dr Lazu. Nema potrebe, on je veliki i bez njih.
19.jun
