Stigosmo i do kraja, ovog najgoreg meseca u godini. Januar nam se oduži ko gladna godina i pun je kontroverzi. Radujemo mu se pred kraj stare godine, jer donosi (nama se uvek tako čini) nešto novo, i , najkrace receno, i ( uvek se nadamo) bolje. Pa mu se radujemo ko mala deca zbog Nove godine i Božića kada se, makar i kobajagi, osećamo kao ljudi. Trpeza nam puna, mi lepo obučeni, odlazimo u goste i gosti nam dolaze, a i u kafanu idemo, ko sav normalan svet i kad nije Nova godina. Pucaju petarde, šlješte i blješte novogodišnji lampioni na sve strane i čovek pomisli: e, da mi je tako svakoga dana.
Al nije, radost na žalost kratko traje. Odmah posle praznika, po nepisanom pravilu, Srbi padaju u depresiju. Kaju se što su i ove, kao i svih prethodnih godina (kada su se isto kajali), potrošili tolike pare za nekoliko dana i sada do kraja meseca treba da trpe, da brinu i strahuju od sutra, čekajući nekakvu platu tamo negde početkom februara. Svi smo, posle praznika, naelektrisani, ujedamo, živčanimo i tražimo krivca za svoj položaj ojađenih ljudi, koji su prinuđeni da žive ovakvim, pasjim životom.
Treba li ili ne treba tako ja to ne znam, a neću previše ni da pametujem. Sigurno, međutim, znam da smo narod koji poslednjih (gle ti mene, poslednjih…..koliko samo traju te poslednje), dakle poslednjih godina živi čergarski. Od danas do sutra. Narod koji ne ume, a bogami i neće, da se protegne prema guberu.
Kažu, ja to ne znam ali slušam, da se u daleko bogatijim zemljama od naše ljudi sasvim drugačije ponašaju. Da ne troše ono što nemaju, da ne kupuju ono za šta nisu platežno sposobni, da se ne razmeću luksuzom koji im ne pristaje. I štede. Pa šta da štedimo mi jadnici, kada kuče nema za šta da nas uvati, pitate? Pa, svašta. Oni tamo negde, gde mislimo da je bolje nego kod nas, štede struju, štede na odeći, hrani…….na svemu i
svačemu štede, a za kupovinu, recimo ajfona, ili luksuznog automobila obično kažu da tako nešto sebi ne mogu da priušte, nisu u takvom statusu.
E, tu je naš problem. Mi uvek imamo status. Sami sebi ga dodelimo i ne daj Bože da neko otkrije da onaj ko mlatara ajfonom, kući jede suvo leba i jaja na oko, ili štogod slično. Nama je taj prokleti status u društvu jako važan, važniji od naših osećanja i muke koju nosimo u sebi, krijući je od drugih. Nama je oduvek bilo važnije šta će drugi o nama reći, od onoga ko smo i šta smo.
Baš zato se i u svakoj prilici postavljamo i ponašamo ko carevi. Razmećemo se svim onim što nemamo, pretvarajući se da imamo. I zaboravimo, doduše, ponekad da smo samo prosjaci preoubučeni u careve i da ćemo morati koliko sutra da se vratimo u svoju trošnu kolibu. Naravno, ne svi, neki će ostati u svojim dvorcima…..ali većina naroda u Srbiji ovako živi.
Zato je kraj januara sreća za sve ove ljude. Izašli su iz njega, ući će u novi mesec i početi novu priču snalaženja u životu, krijući od sveta koliko im je teško i koliko se upinju da budu normalni. Zato našim ljudima na ovim prostorima treba oprostiti ovakav način ponašanja. Pa ljudi su majku mu, i oni hoće ponekad da žive kao ljudi. Makar to bilo i jednom godišnje.
30.Januar
