Gradski Portal 018 – 17.11.2018
Nezaposlenost je najveći problem u našoj državi – slušamo svakodnevno . Kriva je, razume se, država koja neće, ili ne može ili ne ume da nam obezbedi posao. A mi hoćemo da radimo, nije da nećemo – eto uredno čekamo na Birou za zapošljavanje, i niko nas ne zove.
Proteklih nedelja mnoge evropske države uputile su Nacionalnoj službi za zapošljavanje zahteve za oglašavanje potreba za radnicima, pre svega zanatlijama. Najviše se traže radnici metalske struke i često se u samim inostranim oglasima ne traži više od osnovne škole i sertifikata za određeno zanimanje na kojem imaju radno iskustvo. Ti isti, i takvi isti su deficitarni i u našoj zemlji. Tako, dok se srpski varoci traže širom Evrope, poslodavci u Srbiji zapošljavaju radnike iz Rumunije, Turske pa i Indonezije. No, i pored toga, potreba za zantlijama svih profila na srpskom tržištu je i dalje velika. I šta se događa?
Nedavno je kladovsko brodogradilište, u kojem je prosečna plata 900 evra, raspisalo konkurs za 60 majstora-varilaca. Bilo je prijavljenih kandidata, ali kada su počeli razgovori s njima, na zaprepašćenje direktora te kompanije , od toga vajde nije bilo. Zašto? Pa zato sto je zainteresovanima predočeno da se od njih očekuje da se sutradan u 6 sati jave na posao.Većina je odgovorila da im je „previše rano da ustanu u to vreme”.
Sličnu priču imaju i mnogi drugi poslodavci u Srbiji koji radnicima daju veće plate od prosečnih. Manje doduše od onih u inostranstvu, ali sasvim dovoljno za život u Srbiji. Zaboravljamo pri tom da u inostranstvu niko ne pita da li ti je rano ili kasno. Ono što mora da se uradi – mora, i tu pogovora niti pregovora nema.
Činjenica je da deo nezaposlenih koji su na evidenciji NSZ-a odbija ponuđene poslove. Neki upravo iz razloga što im se ne ustaje rano, neki zbog toga što posao i ne traže već su na evidenciji iz nekih drugih razloga, pre svega socijalnih, a ima i onih koji nemaju praksu u zanatu koji su završili pa kao takvi i ne mogu da se zaposle.
Znam, sada će mnogi reći „pa da, ima za varioce i zanatlije. A šta je sa visokoobrazovanima koji žele da rade svoj posao“..Imamo mi na ovim našim prostorima jednu specifičnu boljku, kada je posao u pitanju. Gotovo endemsku. Svi bismo da budemo visokoobrazovani ( pa stižemo do diploma po svaku cenu i na svakojake načine) i svi bismo posle toga da radimo na nekim finim radnim mestima, po mogućstvu da budemo šefovi, direktori i šta ti ga ja znam šta sve ne , što nam pruža priliku da primimo dobru platu, a malo ili nimalo ne radimo. Nikome ne pada na pamet da je – biti dobar u svom poslu – najviše stečeno zvanje i da to treba da ima cenu, a ne zvanje na papiru. I da bi se zaposlio treba nešto da umeš i znaš, a ne samo da imaš diplomu. I da se plata zarađuje, a ne prima. I konačno – treba da se radi, mnogo da se radi, da bi se nešto imalo.
Daleko smo od idealnog, ali mu se nikada nećemo ni približiti ako nastavimo da razmišljamo “na srpski način”, ako čekamo a ne grabimo ka cilju, ako kukamo i ne mrdamo prstom da nešto učinimo za sebe. Skoro negde pročitah i dopade mi se:
“Prestani da se žališ na svoju zemlju, samo uradi tvoj deo. Jer ti si tvoja zemlja, i sve počinje od tebe”.
17.novembar
