Izdaci za hranu domaćinstava u zemljama Evropske unije čine u proseku 12,1 odsto njihovih ukupnih rashoda, a u Srbiji 24,2 odsto, prema podacima Evrostata.
Domaćinstva u Srbiji prošle godine prosečno su trošila 64.000 dinara svakog meseca, a više od trećine novca odlazilo je na hranu i bezalkoholna pića.
Utisak je da se troši mnogo više nego što kažu podaci zavoda za statistiku. Nekim građanima hrana zauzima skoro ceo budžet.
Spomenula sam samo hranu, kao segment ljudskog uživanja, a htela sam zapravo da kažem da su Srbi narod koji mnogo voli da uživa. Za sve, što pričinjava zadovoljstvo, Srbin će novac da pronađe, pa makar se crklo. A u javnosti će neprestano da kuka kako je siromašan i „nema ni za leba“.
Hrana…..pođimo od hrane. Šta sve ne radimo u kući, koje veštine ne primenjujemo, kako bi se na trpezi našlo sve, što po našim običajima treba da se nađe. Za meso nemamo para, ali ga jedemo. Kada naše domaćice prave kolače i torte, ne prave bilo kakve. To je uvek nešto – prste da poližeš. Pa sirevi, salatice, pite i testa…….sve je to nama normalno i bez svega toga ne možemo, koliko god bili siromašni. Naša siromašna trpeza je nekome tamo na zapadu, sa daleko višim primanjima, carska trpeza. Pa sećam se jedne istinite anegdote našeg pokojnog karikaturiste Aleksandra Blatnika koji se je obreo u Americi i u nekom ekskluzivnom restoranu čekao neki specijalitet, mnogo dobar i naravno mnogo skup. Izneli su mu srpsku pogaču pod saćem i srpski kajmak. „Auuuu, pa mi to jedemo kada nemamo šta da jedemo“ – rekao im je Blatnik. I stvarno je tako, samo što je nama to sasvim normalno i bez toga ne možemo.
Nije, međutim, hrana jedino uživanje Srba. Ovde na našim prostorima volimo i da se lepo obučemo, da sednemo u dobra kola, da u rukama držimo najnoviji ajfon, da se provedemo i da „dišemo punim plućima“. I,naravno, posle toga obavezno da kukamo kako „jedva krpimo kraj s krajem“ i kako je „život postao nepodnošljiv“.
Koje naše dete, osim retkih izuzetaka, ne ide na skupe ekskurzije, koje ne upisuje fakultet ako želi (pa i ako ne želi, da proba), ko od roditelja ne pravi velike rođendane i glamurozne svadbe. O slavama neću ni da govorim. Da za slavu nemaš novac i ne možeš da je prirediš? Pa sram da te bude. Šta bi rekao tvoj deda da zna da ne slaviš njegoovu slavu?
I sve se to ima i može, iako se objektivno nema i ne može. “Nađe se”, tajnovit je odgovor bilo kog Srbina kada iskoči iz okvira svojih mogućnosti i svog protezanja pod gubeerom. Srbi se ne protežu, oni se u određenim okolnostima rastežu. I mogu, i imaju i umeju da uživaju. Pa makar sutra bio potop.
Odgovora na pitanje “Kako?” – nema. To ne znaju ni oni koji izvode raznorazne životne akrobacije, ali ih izvode i to uspešno, rekla bih.
Zato smo, između ostalog, mi Srbi poseban narod. Zato nas verovatno i svi, koji prvi put ovde dođu, odmah zgotive. I požele da ponovo dođu. Pa mi, bre, umemo i da se smejemo i šalimo, i kada nam nije ni do smeha ni do šale.
Reče mi jednom kolega iz Beograda: „ Vi, ovde u Nišu, ste stvarno mnogo siromašniji od nas Beograđana. A uvek ste veseli i nasmejani. Kako?”
Eeeee, kako? Pa tako. Imamo i mi svoje tajne. Ponekad su naše tajne i za nas tajna. Ali nas baš briga. Važno je da umemo da
uživamo u onome što imamo. A bogami, i u onome što nemamo. Nađe se.
11.Decembar
