Istraživanja pokazuju da se sve više ljudi iz unutrašnjosti odlučuje da emigrira u inostranstvo, a ne u Beograd ili u neki veći grad Srbije. Razlog nije samo veća zarada, iako mnogi misle da jeste. Činjenica je da su plate u inostranstvu veće, ali je činjenica da su i troškovi veći. Stoji tu još jedna činjenica – do posla se lakše dolazi, sa školom ili bez nje. Te tako oni sirotani iz Srbije koji nemaju majku, oca, tetku, strinu, ujnu ili člansku kartu neke stranke, mogu samo da se slikaju. I oni se slikaju, ali za pasoš…..pa odmagle.
Mladi, koji su probali „tuđinski hleb”, dobro znaju kakve ih poteškoće tamo čekaju, sa čim sve treba da se suoče i šta da premoste, ali svejedno žele da odu iz mnogo drugih razloga, ne samo materijalnih.
Mlade, normalne mlade ljude u ovoj zemlji, strašno nervira „kukumavčenje” našeg naroda. Svi kukaju, svi se nešto žale, svima teško i svi čekaju „čuda da se dese”. A čuda se ne dešavaju dok sediš skrštenih ruku, dok se ne mrdneš iz mesta, dok ne odlučiš da nešto uradiš sa svojim životom. I oni prelome – odoh ja, pa kako mi bude. Uvek mogu, i imam gde da se vratim. A glupi nisu, neobrazovani nisu, život ih učinio i snalažljivim, bogami i trpeljivim na nedaće i nevolje.Sve to strapaju u kofer, naoružaju se, i krenu. Na prste možeš da izbrojiš one, koji se vraćaju. Koliko god im je tamo loše, još uvek im je bolje nego ovde, fakat je. Dakle, veliki je broj onih koji ne odlaze u inostranstvo zbog egzistencije, već zbog toga što žele život u izvesnom okruženju i uređenom sistemu, i sanjaju da svojoj deci obezbede život sa daleko više opcija i sa boljim obrazovanjem.
Lokal-patriotska osećanja sve su slabija što u značajnoj meri olakšava odluku o preseljenju u inostranstvo, kažu. „Da li me hvata nostalgija? Hvata me, ali kad dođem ovde u Niš, da se što pre vratim” – reče mi jedna devojka koja više godina ne živi ovde, i još uvek se snalazi kako zna i ume. Čak joj je i snalaženje bolja opcija.
„Ne želim da čekam da mi život prođe, jedan je. Ne želim da ličim na svoje roditelje koji su radni, vredni, obrazovani…….a uspeli su , čekajući, sami sebi da unište život. Ja želim da ga živim” – kažu.
A bolje sutra, a bolji dani koji dolaze? Ne nazire se rešenje,odgovaraju.
Svakako bi sa rastom životnog standarda, iseljavanje trebalo da splasne, ali daleko veći problem predstavljaju neekomonski razlozi. Verovatno će proći decenije do trenutka kada razlozi koji nisu finansijske prirode počnu da jenjavaju. A oni, naša deca, će do tada biti Austrijanci, Amerikanci, Nemci, Italijani, Holandjani, Norvežani…….a tek njihova deca, o njima ne smem ni da razmišljam.
Danas često „razvlačimo” temu o poreklu Srba. Odakle su stigli, ovde na Balkan. Kako stvari stoje, jednoga dana će moge zemlje raspravljati o svom poreklu, taržeći korene, i nalazeći ih u Srbiji. Što i nije tako loše po nas. Mala smo zemlja, ali imamo šansu da osvojimo svet. Bez oružja i ratova, samo znanjem i ljudima. Svako loše, ima i svoje dobro.
2.Avgust
