Izvinjavam se svim zavisnicima od društvenih mreža, svim „fejsmanijacima“ i onima koji nemaju čime da ispune višak slobodnog vremena dok slede (čitaj moraju da poštuju) naredbu Vlade i ostanu kod kuć. Ponavljam izvinjavam se najuljudnije, ali da mene neko pita – ja bih društvene mreže ovoga časa ukinula. Zato što su prepune neistina, poluistina, paničnih saopštenja i upozorenja, filozofiranja i pametovanja – da normalan čovek, ako ne oboli od koronavirusa, sigurno može da oboli od nove bolesti koju bih nazvala STRAH OD NEPOZNATOG.
Dovoljno je da, iole čitav u glavi čovek, samo pogledom preleti sve naslove, ne upuštajući se u sadržaj ispod njih, pa da bude odmah zreo za ludnicu. Onoliko razlupavanja od početka života do dana današnjeh ( a priličan mi je broj godina) nisam se naslušala. Pa se pitam: imaju li ovi ljudi uopšte nekog drugog posla u svojim kućama sada, dok sede u izolaciji? Imaju li potrebu da se posvete nečem pametnom za šta nisu imali vremena zbog silnih obaveza? Primećuju li svoje ukućane, ili im je ekran kompjutera „najdraža stvar“ i „prozor u svet“?
Izem ti ja prozor u svet kroz koji gledaš same utvare, vampire, baba roge i đavole. Izem ti ja pogled koji vodi u pakao i unosi nemir u dušu. Izem ti društvene mreže, napravljene po meri zla, ne po dobru.
Reči: UŽAS, STRAŠNO, KATASTROFA……i slične, mamac su za sve, kojima društvene mreže služe da nahrane dušu uvrnutim sadržajima i glupim tekstovima ispod kojih se raspredaju komentari do iznemoglosti i nazad, bez zaključka, bez cilja, bez istine, bez smisla.
Ispod jednog STRAŠNO danas je stajalo da je strašno što je baka jedne „zadrugarke“ stara 93 godine preminula, a ona je baku mnogo volela i sada za njom neizmerno pati.
Aman, imamo li mi to pileće mozgove, jesmo li „pod libelom“ ili nam se nešto mnogo strašnije od koronavirusa događa?
Ne dopada mi se sve ovo, uopšte mi se ne dopada. Pretvara se u epidemiju na koju niko ne obraća pažnju. Država donosi mere kako bi koronavirus obuzdala i držala pod kontrolom, a s druge strane besni bolest koja će nam pojesti umove. Niko na nju ne obraća pažnju, i niko se njome ne bavi.
OSTANI KUĆI !!!!! Ostani, ali nemoj da se pretvoriš u debila, u retardirano biće koje u ovakvoj situaciji samo pogoršava stvari i kvari raspoloženje još uvek normalnim ljudima. „Ako nemaš šta da radiš, ne čini to ovde“ bio je natpis na mnogim radnim mestima, na kojima su radili naši roditelji. Možda zvuči glupo, ali nije glupo. Samo je blago upozorenje onima sa „skrštenim rukama“, „opuštenim mozgovima“ i „životima bez smisla“.
Živo me zanima čime se dotični „akademici sa fejsa“ u životu bave, kada nema korone. Kada nisu zatvoreni, kada kobajagi nešto pametno rade, kada treba da zarade za lebac, kada nemaju toliko slobodnog vremena. Čime god se bavili, stičem utisak da posao od njih nije imao neke naročite vajde. Jer onaj ko voli da radi i ko zaista radi, ima šta pametno da radi i kada je zatvoren.
Stoga – iskreno izvinjenje svima, koji društvene mreže ovih dana koriste za pozorišne predstave, predavanja, časove, vežbanja, čitaonice……oni znaju zašto su tu, kao što su koliko do juče znali zašto su tamo negde, gde su svojim radom i znanjem doprinosili i društvu i sebi.
Ja toliko, pa možete i da se ne složite sa mnom. Možete slobodno i da me, zbog izgovorenog, popljujete žestoko. Komentare ionako neću videti, jer ih ne čitam. Imam pametnija posla.
25.mart
