Sve, koji su živeli u onoj staroj Jugoslaviji koja se zvala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, povremeno hvata nostalgija. Nostalgija koju mlađe generacije nikada neće razumeti, zato što pojma nemaju koliko se tada imalo, čak i kada se nije imalo. I šta je to što se imalo, a oni nemaju.
Nekad mi dosadi da nabrajam šta je Jugoslavija imala, a čega sada nema. Zato što je imala mnogo za čim sada neki od nas žude i što nam fali.
Meni konkretno na prvom mestu fali normalna okolina koja ne broji krvna zrnca ljudima oko sebe, već gleda u dušu i karakter. Onda mi fale normalni vernici koji veruju u Boga samo za sebe, i ne maltretiraju okolinu sa svojom verom, niti umišljaju čuda da bi bili u centru pažnje.
Ne pitaj koliko mi fali zajedništvo u kojem su ljudi različitih vera i nacija bili najbolji prijatelji, a ne danas kad pola ljudi za najboljeg prijatelja ima psihijatra i pilule lilule.
Kad se samo setim obrađenih jugoslovenskih polja na kojima se zlatila pšenica, pa putujući vozom ne možeš kraj da im vidiš, a duša ti puna nekakve lepote. I ona mi fale. Danas ne gledaš kroz prozor dok putuješ, a i da gledaš, možeš da vidiš neobradivu i zapuštenu zemlju. Fali mi miris zdrave hrane kod moje ujne u Zagorju, ili kod babe u Srbiji, svejedno je. Mirisala je, da od mirisa postaneš sit, i pojma nisi imao šta je to GMO.
Fale mi otvorene granice kroz koje Bosanac i Srbin mogu slobodno da odu u Pulu ili Opatiju na more, bez diskriminacije. Fali mi konjak- kola za koju niko nije pitao je li Rubinov ili Badelov konjak.
Fale mi iskreni jugoslovenski antifašisti , a ne današnji mudroserci koji glume antifašiste za par sitnih novčanica.
Nekada su umetniici bili naši, jugoslovenski umetnici koji stvaraju multikulturalna dela, a ne dela mržnje, homofobije, i prikrivenog fašizma. I oni mi fale. Fale mi ljudi čije reči imaju težinu i koji stoje iza svojih reči, a ne današnji jebivetri koji u toku dana tri puta promene mišljenje.
U sport se nikada nisam mnogo razumela, ali mi fali Jugoplastika, trostruki košarkaški sampion Evrope zaredom, koja je bila nezamisliva bez Crnogorca Ivanovića, Srba Sretenovića i Savića, Makedonca Naumovskog, uz domaću splitsku decu i velikog trenera Jugoslovena Božu Maljkovića. I oni su bili naši, jugoslovenski.
Fale mi gostoljubivost i ljudskost koju je samo Juga imala.
Neću o Titu, posle njega je sve otišlo do đavola……Sve može da se sažme u jednu rečenicu: fali mi normalan i spokojan život bez ludaka fašista, ratnih profitera i bolesnih političkih manipulatora.
I pozdravljam sve one koji misle isto kao i ja, ma gde bili – u Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji. Sasvim je svejedno jer zasigurno znam da i njima fali normalan i spokojan život uz sve ono što smo zajedno imali, i bez svega onoga bez čega smo zajedno mogli. A da nam bude dobro i lepo.
Janez, Štefek, Mujo, Lala, Miloš, Stojančo…….ma jel važno i jel bitno u onom zajedničkom imenitelju – čovek.
I baš me briga ako me neki sada sa negodovanjem slušaju, i ako se prisećaju samo ružnih stvari, zaboravljajući sve dobro i lepo, baš me briga – jer imam pravo da se setim i poželimono što je bilo dobro, ako već ne smem da se žalim na ono što je loše i što mi se ne dopada danas. Kod nas, i svuda u svetu. Kod nas posebno, jer smo bili posebni. Uspeli su da nam posebnost razbiju, da zakuvaju netrpeljivost i zasole je mržnjom.
Raduje me samo činjenica da postoje ljudi koji slično misle, koji se sećaju i koji se trude da ne zaborave. Nema veze što će mlađe generacije odmahnuti rukom rekavši: matorci i njihova sećanja. Izlapeli, ne treba im dozvoliti ni da glasaju. Pa i ne treba, kad malo bolje čovek razmisli. Treba pustiti i dozvoliti da ono što nije ljudsko zavlada svetom. A već jeste, zato i kukam nad svim onim što mi fali. Imam valjda pravo u tom njihovom modernom svetu da bar kukam. A oni neka me ne slušaju.
19. april
