Gradski Portal 018 – 04.03.2019
I Marini Adamović je neko nešto dao. Kolica koja su joj potrebna da bi oberučke davala onima, kojima pomoć čekaju. Da bi mogla nesmetano I lakše da obavlja posao za koji se, kao čovek velikog srca, opredelila. Bez obzira što je bolesna, bez obzira što i njoj treba pomoć i bez obzira što ne može da hoda. Baš zato su joj kolica bila potrebna. da bi mogla da hoda, da trči I da stigne – kako bi pomogla drugima.
Goran Radojković, vlasnik RTV Banker I osnivač Fondsacije za zdravstvo, darivao Marini kolica. Niko mu nije tražio, niko ga nije terao, nije ni njegova obaveza……prosto je empatija I osećaj da treba, ako se može, ispružena ruka nešto i da nekome pokloni.
Koliko ruku u ovoj našoj državi ima čije su šake i džepovi prepuni, a ruku ne pružeju da bi dali. Ne mislim ovde na Marinu. Mislim na sve, kojima je pružena ruka potrebna. Posebno na one, kojih više nema među živima, a bilo im je potrebno samo malo, minimum para onih, čije su ruke pune.
Razumem ja, niko nije obavezan da bilo kome daje iz čista mira. Što bi, ako ništa ne dobija za uzvrat. Što bi arčio svoju dobrotu i humanost, ako mu ničim neče biti uzvraćeno?
A može, mogu mnogi ljudi u ovoj zemlji da pomognu, samo ako hoće. Da pomognu, i ne osete da su pomogli. Ne osete u džepu, mislim. Ali mogu da osete u srcu, ako su ljudi.
Baš to je, u čitavoj priči, najvažnije. Da osetiš koliko si čovek. Da ti neko od srca kaže hvala i da znaš da si spasio nečiji žiiot, pomogao u bilo čemu što se zove humano delo, i nastaviš da živiš drugačije, no što si živeo juče. Možda čak i da opereš savest od ružnih stvari koje si činio. I to je nešto. Savest se, doduše, teško pere, ali bi na ovakav način mogla, makar, da se ublaže mnoga nedela.
Zato Goranu Radojkoviću valja reći BRAVO. Učinio je dobro delo , ne iz gore navedenih razloga, već dobro delo iz čista mira. I veliko delo. Zato što će Marina Adamović ubuduće da ga spominje svakog dana, pomisliće na njega svakog jutra kada sa Železničke stanice ( gde živi), krene ka svom radnom mestu u Obrenovićevoj ulici. I blagosiljaće ga svakodnevno, ne zbog sebe, već zbog svih onih mladih ljudi zarad kojih ona i po kiši, i po snegu, i po suncu sedi uporno u svojoj Banci dobročinstva i čeka ispruženu ruku. Ruku, zbog koje su je često nazivali prosjakinjom. Pa je progutala i to. Kao što je progutala i brojne krađe novca, i vređanja na društvenim mrežama, omalovažavanja od ljudi, kojima je humanost strana reč.
Kamo lepe sreće da u ovoj zemlji postoji više ljudi poput Marine i Gorana. Manje bi deca umirala, manje bi bilo suza i nesreće, a više nade I vere u dobrotu. O njima treba pisati, njih veličati, njima davati priznanja. Ne bi li se zapatio pelcer dobrote, ne bi li se zarazili od njih, I ne bi li povratili ljudsku prirodu.
Malo nam treba, sasvim malo. Jedna ispružena ruka i dobrota u njoj.
