ŠTO DA NE KAŽEM – DOBRO JUTRO UZ LOŠE VESTI

Aleksinčani su u šoku nakon ubistva A.S. koga svi, kako ističu, znaju kao uzornog mladića i sportistu. On je stradao nakon proslave punoletstva kada je, prema nezvaničnim informacijama, pretučen na smrt u jednom ugostiteljskom objektu u Aleksincu. Tu je zadobio teške telesne povrede, pod okolnostima koje policija još utvrđuje.

– A.S. se sigurno nije tukao na toj proslavi rođendana niti je pio alkohol, on je sportista. Igra u Fudbalskom klubu u Aleksincu i uopšte ne konzumira alkohol – tvrde komšije i rođaci mladića koji je preminuo iste noći u Kliničkom centru u Nišu.

Nakon jutrošnjeg ubistva Valjevke A. I. u valjevskom naselju Peti puk, uviđaj je u toku, ubica je u bekstvu.

Policija intenzivno traga za neimenovanim muškarcem za koga se sumnja da je iz vatrenog oružja u ranu zoru usmrtio Valjevku ispred ulaza zgrade u kojoj je živela. Nezvanično, njih dvoje su bili u emotivnoj vezi.

Epa, dobro jutro i vama, isto kao i meni juče ujutru kada su mi ga uz ovakve vesti poželeli voditelji jedne televizije, sasvim nebitno koje, jer su na svakoj televiziji jutro počinjali sličnim vestima. Da ti se život smuči u startu i da odustaneš od tog i ostalih dana, bez razmišljanja.

Ovakvi događaji su strašni,da strašniji ne mogu biti. I oni su narastajući problem u ovom društvu, ma kakvi narastajući, postali su način života. Više nije problem da se potegne pištolj i nož i sve reši u tranutku, po kratkom postupku. Bez mozga u glavi i razmišljanja šta posle toga sledi, a ponajmanje bez upuštanja u analizu postupka u kome je neko izgubio ono najdragocenije, život. Strašno kažem, ali se ovom prilikom ne upuštam u analizu strašnog, koje je posledica mnogobrojnih uzroka u patologiji postojećeg društva. A društvo bolesno, da bolesnije ne može biti. Takoreći, pred smrt.

Mene mnogo više zanimaju oni voditelji na televiziji koji se utrkuju u jutarnjim programima da , posle izgovorenog – dobro jutro poređaju koliko je moguće više nesreća, ubistava, tuča, počinjenog nasilja i kojekakvog crnila, koje te momentalno stavlja pred dilemu „dal da se umijem, ili da se ubijem“. I sada bi u tom danu, ionako opterećenom problemima, ti trebalo da radiš, stvaraš, završavaš poslove i raduješ se životu. Jer ti si živ, definitivno. A dok si živ redno je malo i da u životu uživaš i raduješ mu se.

Po nekom nepisanom pravilu, od pre pet šest godina, čitavo novinarstvo se pretvorilo u crnu hroniki. Novinari su postali sadisti, a građani se lagano, ali sigurno, pretvaraju u mazohiste. Vole da čuju ovakve vesti, pa to ti je. Ne znam iz kojih razloga, i šta u svakom od njih izazivaju, ali znam da vole – kako bi u narednih para dana imali šta da prepričavaju i raznose po čaršiji.

Meni je mnogo žao svih tih ljudi, kojima se ovakva zla događaju. Ali mi je jednako žao i ostalih, kojima se ne događaju, a prisiljeni su da žive, kao da su svakoga dana na parastosu.

Posle ove dve vesti (a ima ih još), narednih dana ćemo se baviti „analizom slučaja“. Pa će iskaze davati rođaci, prijatelji, komšije…..pa ćemo što-šta novog – istinitog i lažnog – saznati iz života pomenutih žrtava. Pa će pojedini novinari (u to sam ubeđena) i na sahranu otići, jer im je to „zgodna prilika“ da prave tužne priče sa najbližima. Pa ćemo tugu učiniti još tužnijom i bolnijom, a ništa se u nastavku neće promeniti. Ni ljudi koji ubijaju, ni oni koji bi trebalo da stave prst na čelo i od nečega u sprečavanju ovakvih pojava krenu, a ni voditelji , žedni krvi, koji kao da jedva čekaju da nam kažu: Dobro jutro, rano jutros taj i taj je ubijen, udavio se, pretučen, zaklan, drogiran…….. epa, dobro jutro i tebi kolega, i izvinjavam se, moj televizor ima dugme za isključivanje. Dok ne naučiš da uz dobro jutro, idu najpre dobre vesti.

18. maj