Gradski Portal 018 – 06.03.2019
Zašto nećemo da stignemo u Evropu? Zato što kasne autobusi, ili zato što kasnimo mi? Izgleda da svi pomalo kasnimo, a izgleda da nam se nigde posebno i ne žuri.
Autobus Niš – Beograd. Kasni u startu 10 minuta. Za naše prilike i nije tako loše. Samo 10? Mogao je i pola sata, i sat da kasni.
Narod ulazi uz uobičajeno guranje, ko da je to obaveza svakog putnika, jer ako se ne gura, neće da ga puste u autobus. Sedoše uz, tu i tamo pokoju prepirku, u iščekivanju da se krene. Aaa, pa ne može tek tako, odmah da se krene. U Srbiji da kreneš bez problema i bez svađe, makar svađice, jok. Sedište prodato duplo, pa onaj što sedi, zadovoljno sedi i neće da se mrdne, a onaj što stoji hoće da sedne. Situacija napeta, a putnici navijaju. Nakako i to bi rešeno, ustupanjem kondukterovog sedišta jednom od njih – te tako autobus konačno krenu iz mesta.
Neki se već bacili na hranu ( jer naš čovek mnogo voli da jede u autobusu), drugi čitaju novine ( Kurir razume se, knjigu nikako – daleko bilo), najveći broj njih bulji u mobilni, a ima i onih koji s pogledom uprtim u daljinu (ili u prazno) gledaju kroz prozor. Iz pravca „šefa autobusa“ dopire glasna „budi Bog s nama“ muzika.
Posle desetak minuta, autobus stade. Nasred autoputa. Ni makac. Crko. Iz čista mira crko. I šta sad? Čekamo drugi autobus, da ga zameni. A znate li kako to izgleda u Srbiji? Ljudi moji, bolje da ne znate.
„Alo, brate će dođeš da me zameniš, crkla ova šklopocija“……. i sledi beskonačno truć- truć i bla-bla o svemu i svačemu, dok ne stigne autobus, razume se. Putnici nervozni, izašli da puše, zapitkuju. Neko žuri na autobus, neko na sud, neko kod ćerke koja radi u Beogradu…..a neko , možda, i ne žuri , ali nije planirao da kampuje na autoputu. Odgovor isti: „Sa će stigne. Pa dobro gospodine, strpite se malo, događa se to. Šta je sad čudno?“
Stvarno, šta je čudno? Ništa. Sve gore navedeno je uobičajena slika na srpskim prostorima. Nema reda, nema poštovanja pravila, niko nema obavezu da objasni novonastalu situaciju, a da kaže izvini, to ni slučajno. „Kome , bre izvini? Pa zašta da se izvinjavam, jesam li ja kriv?“- stereotipna je rečenica na ovim našim prostorima i upotrebljiva u raznim prilikama.
Nema nama pomoći s ovom pameću i ponašanjem koje je miljama daleko od ponašanja evropljana, koliko god se mi busali u grudi i prosipali priče kako smo mi već u Evropi, i kako smo jeli zlatnim kašikama dok su Evropljani jeli prstima. Pa šta ako smo jeli zlatnim kašikama? Desilo nam se, i nije nam se ponovilo više. Sada oni jedu zlatnim kašikama, a mi evociramo uspomene na „ko je prvi počeo“.
„Crko autobus“- nije crko sam od sebe. Crko je zbog nečije neodgovornosti, zbog nečijeg propusta, zbog loše obavljenog posla, zbog nebrige i bahatosti. Crko je zbog „lako ćemo“.
Uz njega smo crkli i mi kao ljudi. Niko ne ume da se izvini zbog greške, niko nema trunke savesti da se postidi pred punim autobusom, na neki način, prevarenih ljudi, niko A da kaže…….ko da je sve to normalno, i ko da baš tako treba.
Izgleda da stvarno tako treba. Izgleda da za bolje i nismo. Izgleda, sudeći po ovoj, a i mnogim drugim sličnim situacijama, da ćemo u Evropu stići malo sutra. Zato što nam je crko autobus.
06.Mart
