Sinoć je na Filmskim susretima projektovan i film „Zlatni dečko“, koji je prvo dugometražno ostvarenje Ognjena Jankovića, a koji govori o dvojici braće koji su veoma različiti karakteri, ali su neraskidivo povezani.
„Dugo sam čekao trenutak kada se realno osmotri situacija kako i na koji način je moguće doći do sredstava i koliko je to dugotrajan proces u Srbiji, jer svaka sredina nosi neke svoje zakonitosti. Imao sam prvih par pokušaja, prvi scenario je bio preskup i bilo je neostvarivo, i onda su se kockice sklapale. Shvatio sam da je najbolje da počnem sa jednom jednostavnom pričom, o tom prokletstvu talenta, koja me proganjala dosta dugo. Podelio sam to sa Vukom i Aleksom Ršumovićem. Došli smo do toga da je to najlakše preslikati kroz sport”, objasnio je Janković, pa istakao suštinu filma:
“Odmah su krenule priče o fudbalerima, jer su konstantna tema u društvu, a neke su na nivou verobvali ili ne. Zlatni dečko je, na kraju, konglomerat jedno pet-šest istinitih događaja. Kroz sve to smo protkali nit priče o spasavanju jedne mlade duše. Možda je lajt motiv filma da je spas tamo gde ga najmanje očekuješ. Mnogi od nas se susreću sa pitanjem da li sve može da se kupi novcem i da li je sve na prodaju, i mi na filmu dajemo neku vrstu odgovora.”
Radnja prati braću Uskoković, Sonija i Džonija, koju igraju Petar Strugar i Ljuba Bulajić, a svoje likove je prokomentarisao i režiser.
“Džoni je mnogo ljudskiji lik. Soni je ozbiljno beskurpulozan. Uljuljkati beskurpuloznost u jedan šarm je izneta maestralno. I dalje kad pogledam neke njegove scene, znam da je to jako teško za glumca i nije lako naći momenat i naći to stanje, da iz jednog šarmantnog, nasmejanog i dopadljivog lika upadneš u beskurpuloznost i bezosećajnost. On je oličenje neke stvarnosti. Soni je jako slojeviti lik i bilo je zanimljivo brusiti to sa Petrom.”
Dva glavna lika uporedio je i Petar Strugar.
“Soni je zapravo čovek sa planom. On se kreće kroz život saznanjem barem tri koraka unapred, dok je Dožni neko ko je tu mlađi brat i tu je uz burazera ali nema tu taktičnost. Zato smo i pravili takve likove, koji jesu braća i nerazdvojivi su, neraskidiva je veza, ali nisu isti ljudi. To je ono što nam je trebalo za priču, i za to to tako izgleda i neophodno je da ta dva lika budu takvi.”
On je istakao da je film “životan”, jer je iscrpljen iz stvarnog života.
“Jasni su mi mehanizmi i sistem po kom funkcioniše sport. Mi znamo sve te priče koje kruže oko fudbalera i to jeste inspirisano životom. Zato je ovaj film na kraju krajeva toliko životan, jer zaista je sve crpljeno iz života i nismo sad izmišljali toplu vodu. Dosta smo razgovarali mimo čitajućih proba i pravili tog Džonija. Takvih ljudi kao što je Soni nema puno. Postoje, ali su retki, i onda je trebalo naći meru.”
Ljubomir Bulajić je naglasio važnost veze sa Strugarom, koja je uspostavljena u ranijem projektu.
“Ja sam među poslednjima uleteo u ekipu. Ta veza između Sonija i Džonija i njihove karakterne crte su se napravile. Jasno smo definisali stavke šta ko treba da donese i iznese, a Petar i ja smo imali sreću da smo praktično iz drugog projekta uleteli u ovaj, sa predivnom energijom i povezanošću. Onda nam je bilo lako da nastavimo da jašemo na toj energiji. Bilo mi je beskrajno zanimljivo da radimo to, jer nešto tako nisam igrao još od studentskih dana. Nešto slično je bilo još u Gorkim plodovima Siniše Kovačevića. Nekako smo svi na kraju bili ponosni i znali da smo napravili nešto lepo čime ćemo biti zadovoljni.”
