Neću govoriti o ravnopravnosti polova. Izanđana je to tema, koja prelazi u dosadu. Rađa nove podele – na feministkinje i one koje to nisu, na moderne muškarce i tradicionaliste , čitaj pomalo zatucane. I sve se vrti u krug, i sve se po ustaljenom modelu ponavlja, samo život ostaje isti. Tu se ništa ne menja, uprkos brojnim pričama, predavanjima, mudrovanjima i opomenama nekih tamo zaštitnika ravnopravnosti, koji takođe svoj posao rade za platu i po ustaljenom šablonu.
Priče su jedno, a život nešto sasvim drugo. A u tom životu, stvarničkom i svakodnevnom, žena je definitivno jači pol. Jačina mu se ogleda i u tome što je prepustio da stvari teku kako teku, a one, taj jači pol gaze bez preteranog mudroserisanja.
Žena je, definitivno, u startu jači pol. Samim tim što na svet donosi novog čoveka, koji je bez ikakve sumnje njeno biće, a sve ostalo su prateće manifestacije. O tom malom biću, a i o velikom kada odraste, žena je dužna da brine. I ona brine. Bez obzira na okolnosti. Uz neznatnu pomoć oca, ili bez nje. U današnje vreme, vrlo često bez nje. Iz prostog razloga što se je ta jaka žena osmelila da kaže ĆAO ocu, kada stvari ne idu kako valja. I sebi pribavila status samohrane majke. Koji joj, uzgred budi rečeno, osim samostalne brige o detetu, donosi još bezbroj novih problema i muka. Na prvom mestu, samohrana majka je epitet, koji u društvu ima negativnu konotaciju. “Neko je nju oterao jer nije bila dobra”, “razuzdana žena koja ne ume da trpi zarad deteta”, “ hoće gospođa da uživa u slobodi, a neće brak, brak je obaveza”……i tako dalje i tako bliže. Samohrani otac kao mnogo retka pojava je “jadan čovek, koga je neka tamo kalaštura ostavila sa decom”, “kako će on nesrećnik sada kada ne ume da kuva, posprema, brine o deci”, “ treba mu pomoći, muči se čovek” …..i mnogo toga još.
07. septembar
