U toku je kampanja Instituta za transfuziju krvi Srbije – „Osloni se na mene“ kako bi se povećao broj upisanih davalaca matičnih ćelija u Registar i podigla svest javnosti o značaju postojanja samog Registra.
Zato priču, koju pričam u nastavku, pričam iz preventivnih razloga. Gledam post, koji piše, meni nepoznat gospodin, Predrag Slijepčević humanista i čovek koji je četiri puta pobedio rak, a koji počinje ovako:
“Kako li je živeti u Svilajncu. I imati 8 godina. I da, oboleti od leukemije. Kako li je živeti u Svilajncu, i da….imati sina koji boluje od leukemije.Nikad se nisam zapitao.Nikad….A onda je zazvonio telefon….. „
I sledi priča o dečaku iz Svilajnca koji boluje od leukemije. O roditeljima koji pokušavaju da mu pomognu, o njegovoj učiteljici koja je došla u Beograd da se uključi u priču, o sestri koja je za brata donirala koštanu srž a ima svega pet godina, o tom istom čoveku, Predragu Slijepčeviću, koji je plakao posle zvonjave telefona, i o njegovoj besomučnoj potrazi za krvnom grupom A negativna, koju je bilo potrebno pronaći……priča začinjena sa bezbroj, emotivno izgovorenih reči u kojima vidite suze iako ih ne vidite, priča strašna, a niko ni da je pogleda. Niko da barem pročita i da jednim jedinim lajkom, makar i lažljivo, kaže da ga je ganula. Niko, slovima i brojkama niko za puna 24 časa.
Da se je, umesto bolesnog dečaka, koji će sutra živeti a možda i neće, na ovom mestu našla neka napucana zadrugarka, ili neki prevejani mafijaš, ili neka grand zvezda kako slavi rođendan svom unuku, ili neka starleta koja priča o svom životu, ili bilo ko drugi sporedan lik u našim životima – delili bismo i šakom i kapom lajkove, smajliće, srca, sunca, podrške……i ostale fejsofske gluposti, delili bismo dokazujući koliko smo postali neempatični, zaluđeni i zatucani u krajnjem. Sram nas bilo. Sram da nas bude što smo takvi, kakvi jesmo, što smo se pretvorili u čudovišta bez osećaja, stida, srama, bez svega onoga što je ljudsko.
„Iako sam imao čvrstu nameru da zbog upale pluća ne prihvatam obavezu za nove pacijente još par dana, rekao sam ženi koja me je pozvala da je dete moja briga. Leuka će uraditi sve što treba. Mali neće ostati bez trombocita. Mali neće biti sam.
Osetio sam uzdah olakšanja. I dalje sam bio zbunjen. Vesnina briga je bila iskrena. Retko je to. Ovde je nešto posebno. Ovo je nešto drugačije. Osetio sam njenu iskrenu potrebu da pomogne. Jako retko sam to do sada osetio.”….piše Predrag Stoiljković, čovek velikog srca. Ljudi velikog srca nemaju neka posebna zanimanja, oni su naprosto ljudi, ljudine. Piše i dodaje:
„Dete od 5 godina, donor matičnih ćelija. Nemoguće, nisam ni znao da to može. Video sam je kako leži na mašini, dok joj iz krvi izdvajaju matične ćelije. Nju, malu zbunjenu, uplašenu.
Video je i osetio. „
Zadatak ovog dobrog čoveka, koji pomaže i više no što je kadra, je da pronađe donora. Nema ga, ne zna kako će ga pronaći, kaže.
„Ali znam šta moram. Znam šta je moja obaveza, dodaje. Moje je da pokušam da pronađem davaoce. Moje je da pokušam da vas pronađem.
Vas, Čuvare Života, vas koji jedini možete da pomognete malom.”
Mi smo ti Čuvari Života, kako nas je nazvao. Mi, koji bi trebalo da pomognemo malom dečaku, da samo damo krv za trombocite koji su mu neophodni, mi koji ni tekst nismo hteli da pročitamo i koje nije briga za nečiju, tugu, nesreću, bol……..
Da li je potrebno da se razbolimo, mi ili neko naš, da bismo ukapirali kakva je to muka. I koliko je, u takvim trenucima svaka pomoć dobrodošla. Uključujući i podršku preko društvenih mreža. Možemo li, barem u ovakvim trenucima, da damo akontaciju za neka buduća vremena, za nešto, što će nam se jednoga dana dobrim da vrati.
„Čini dobro, Bog će dobro tvojoj deci vratiti” – govorili nasu naši stari. I to smo zaboravili. Epa stvarno, sram nas bilo.
Rekoh ja na početku – u toku je kampanja Instituta za transfuziju krvi Srbije – „Osloni se na mene“ kako bi se povećao broj upisanih davalaca matičnih ćelija u Registar i podigla svest javnosti o značaju postojanja samog Registra. Budite nečiji oslonac, nije teško.
30. avgust
