Dvoje umetnika, iz Srbije i Makedonije, predstaviće svoja dela u poljima lavande na plantaži Tamnjanica eko plantaže u subotu, 25.juna od 8 do 21 čas.
Galerija pod vedrim nebom već drugu godinu već drugu godinu organizuje se u poljima lavande gde kolorit kojima su okružena polja kojima u ovo doba godine dominira ljubičasta pružaju savršen ugođaj za uživanje u prirodi i umetnosti. Prošle godine svoja dela je predstavio hrvatski vajar Petar Hranuelin čiji su lik i delo bili inspiracija za rakiju “Ne sjećam se” koja će biti promovisana tokom izložbe. Ova rakija koja je proizvedena od šljiva sa Tamnajnica eko plantaže dobila je nedavno je dobila veliku Zlatnu medalju na Novosadskom sajmu. 
Nikola Smilkov rođen je 1973.godine u Štipu (Makedonija). Godine 1999. završio je vajarstvo na Univerzitetu Sv. Ćirila i Metodija u Skoplju, gde je 2002. godine magistrirao u oblasti skulpture u klasi prof. Dragana Poposkog – Dada. Godine 2012. je doktorirao na području metodike likovnog obrazovanja na Pedagoškom fakultetu Sv. Klimentana Ohridskog na Univerzitetu u Bitolju.
Učestvovao je u nekoliko međunarodnih simpozijuma (Austriji, Crnoj Gori, Bugarskoj, Turskoj) , gde je realizovao monumentalne skulpture.
Izlagao je na grupnim izložbama u Austriji, Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Srbiji, Bugarskoj, Rumuniji, Francuskoj, Indiji, Turskoj, Nemačkoj i Egiptu.
Nikola Smilkov je dva puta dobio prvu nagradu za svoje skulpture, koje mu je u 2008. i 2016. godine dodelilo Društvo likovnih umetnika Makedonije.
Dobitnik je i Grand Prix-a i nagrade za skulpturu na Međunarodnom bijenalu akta „Marko Krstov Gregović”, u Petrovcu 2021. godine.
Dva puta je bio učesnik Međunarodnog Simpozijuma skupltura Pigmalion Tamnjanica.
Radovi Jovane Petković nas vraćaju na, uglavnom zaboravljeni jezik moderne skulpture. Danas, retko, na jednom mestu srećemo preciznu ideju, izraženu likovnost i vrhunsku obradu materijala. Ukoliko ne znamo da je odrasla u umetničkom ateljeu, i da je svakodnevno u jednoj vajarskoj radionici, teško bismo njene skulpture povezali sa generacijom koju predstavlja. Zavidna likovna igra posledica je želje i potrebe da se unutar kamenih monolitnih blokova pronađe oblik približan otisku svog bića. Na nekim skulpturama, to je doslovno preslikavanje Roršahovih mrlja, negde je to prostor opisan pokretima i igrom tela, a negde jednostavno uobličavanje ideja… Kameni monoliti retko ostaju kompaktni, uglavnom su načeti preciznim rezovima, čime se naglašava forma.
Ma koliko materijal bio hladan, bojom, strukturom i oblikom on ne guši pulsiranje praznine. Likovna igra nastaje u sinergiji geometrijskih okvira i unutar njih razigranih šupljina. Snaga ovih skulptura je u demonstriranju bazične definicije vajarstva – kako praznina gradi prostor, ili, rečnikom psihoanalize – kako je onaj ko nam nedostaje najviše prisutan. Ona se postiže neumornim traganjem, promišljanjem i seciranjem kako kamena tako i sopstvenog bića.
