„Kakva je ova današnja mladež“ – čujemo često komentare starijih ljudi, koji po pravilu veličaju vreme u kome su oni bili mladi, i pravila ponašanja koja su tada važila. „Matorci, stara gunđala“, podrugljivi su komentari mladih, koji se, takođe, često čuju. Delimično su u pravu i jedni i drugi. Ali, da je ono nekadašnje vreme bilo drugačije, u pozitivnom smislu, to stoji. I uz mali milion argumenata može da se dokaže.
Događaj od pre nekoliko dana mi je ponovo, kao osobi u godinama, pokrenuo ovakva razmišljanja. Scena u autobusu gde momak, koji bulji u telefon ko da mu život zavisi od toga, teškom mukom pomera noge kako bi starija gospođa mogla da siđe. Pomera, ali nikako da ih pomeri, jer je u tom trenutku nešto mnogo važno bilo u telefonu, pa je zastao, a gospođa je naglavačke pala, zajedno sa svojim torbama i kesama. Momak ni trepnuo nije, samo se je pomerio na drugo sedište, udobno smestio, i nastavio da bulji u telefom.
„Gospođo, jer vam treba pomoć“, pita neko od putnika. „Ne, ne treba, njemu treba pomoć“, odgovara gospođa, postiđena što se je uopšte našla u ovakvoj situaciji.
Da, baš to i ja mislim. Pomoć je potrebna mnogim mladim ljudima, koji su zastranili. Mnogo su zastranili u želji da budu „kul“, „in“ i šta ti ga ja znam kako se sve to njihovim jezikom zove. Znam samo da je sve, samo nije kako treba, i kako valja, i kako je dobro.
Vremena se menjaju, sa njima i ljudi. I treba, i mora tako. Taman posla da stojimo u mestu i da očekujemo (mi stariji) da sve bude onako, kako je bilo nekada. Ni slučajno. Ali s pravom očekujemo da vrednosti, koje nikada ne zastarevaju, budu sačuvane. Najpre lepo vaspitanje.
Starije generacije se sećaju da prvo šta su ih roditelji učili je da kažu „dobar dan“ komšiji, da kažu hvala, izvini, molim i slične reči, čija vrednost nikada ne zastareva. I da su, ako to ne urade, u namjanju ruku dobijali grdnju, ili blagu kaznu za loše ponašanje. Čine li to roditelji danas, ili su prosto, tutnuvši deci u ruke onaj isti telefon, zaboravili da decu, osim što si rodio, treba i da vaspitaš, i da od njih napraviš ljude. Jesu li svesni kakvo zlo čine, ne čineći ništa, i da se to zlo ne može nadoknaditi nikakvim skupim poklonima, niti lepim životom koji pružaju svojoj deci. Jesu li svesni mladi roditelji da se ljubav ne kupuje novcem, i da se dete, koliko god mu kupili, jednoga dana toga neće sećati. Sećaće se lepih trenutaka sa svojim roditeljima, ali i loših, verujte i toga će se sećati. I nemjte da vas iznenadi ako jednoga dana od svog deteta, koje je izraslo u lošeg čoveka, čijete : „T si kriv za sve, ti se me ovakvog napravio“. I što je najgore, biće u pravu.
Vraćamo se momku s početka priče. Momku zbog kojeg je gospođa u autobusu pala, a on nije ni trepnuo. Niko njega nije učio da takav bude, ali ga nije ni naučio da takav ne bude. Neko je omanuo, a to sigurno nije momak. On je samo loš proizvod nakaradnog vaspitanja današnje omladine, plasiranja pogrešnih vrednosti koje nam stižu zna se odakle, i koje mi gladni nečeg novog gutamo bez vode i lagano počinjemo da ličimo na one, koji nam se do pre dvadesetak godina uopšte nisu dopadali.
Možemo li sve to da zaustavimo? Pa možemo, ako hoćemo. Ali mi nećemo. Nemamo vremena, i sami okupirani nekim drugim nakaradnim vrednostima za kojima idemo. Jurimo zapravo, a u toj jurnjavi smo zaboravili i sebe, i našu decu.
„Deca su naša budućnost“, kažemo. Pa poradimo malo na toj budućnosti, jer ovako kako radimo, teško da ćemo imati budućnost.
Postaćemo blago retardirana nacija, izbrisanih sećanja, i praznih foldera u glavi, praznih za sve što je ispravno i dobro.
21. mart
