Danas je novi dan, obično pomislimo svakoga jutra kada ustanemo u nadi da će nam baš taj novi dan doneti nešto što smo dugo čekali i nadali si. Ispostavi se (uglavnom) da nam i taj, kao i svi prethodni “novi dani” ne donese baš ništa od željenog. Pa onda čekamo neki drugi, čekamo i nadamo se, uzdajući se u svaki novi dan koji dođe i prođe…….samo mi čekamo.
Mnogo smo glupi (izvinite na izrazu, ali nemam bolji), jer novi dan nije novi, već dan manje u našim životima. Šansa manje za željeno i zamišljeno, još jedno zrnce peščanog sata koje se promaklo kroz uzan otvor, a mi ga nismo ni uočili.
I tako prolaze dani, a mi stojimo – što bi rekao Bajaga.”jesmo li sretniji, ili pametniji”……..đavola jesmo. Niti smo sretniji niti pametniji, ali čekalice koječega baš jesmo.
Danas je novi dan, pa em novi, em ponedeljak, pa je i nova sedmica. Sve novo i na izvolte za korišćenje. Hoćemo li zgradbiti ovaj novi dan, i ovu novu sedmicu i napraviti nešto u svom životu što će nas učiniti…….ne neću reći srećnima, ako ste to očekivali. Sreća je nešto sasvim drugo, i ona je relativna stvar. Zadovoljni, hoćemo li biti zadovoljni sobom, to sam htela da kažem.
Eto, imamo šansu u ovom novom danu i novoj sedmici da nešto počnemo, da makar nešto uradimo, ne bi li nam kraj sedmice bio ispunjen, i ne bismo li jednom osetili zadovoljstvo, ne optužujući sebe kako smo protraćili i ovu sedmicu.
Razmislite malo koliko vremena trošimo uludo. A stalno ponavljamo kako nemamo vremena za ovo, ili ono. Za druženje sa najbližima, za zdravo opuštanje, za svoju decu, ili prijatelje. Nemamo vremena ni za šta što je ljudsko i lepo, a istovremeneo ništa pametno i ne radimo, čime bi se pohvalili pred sobom pre svega, a potom i pred drugima.
Kada bi čovek svakoga dana u svom životu uradio barem jednu korisnu stvar i svake večeri legao u krevet zadovoljan učinjenim tokom dana, gde bi mu kraj bio. Znate li šta bi sve za života mogao da uradi, i šta bi sve od života mogao da napravi.
Ne, ne filozofiram ako ste to mislili. Daleko od toga. Samo razmišljam o našoj neorganizovanosti na ovom svetu, o svim izgubljenim danima, o inertnosti koja nam se uvukla pod kožu, o odsustvu akcije kako bismo pomerili vlastite živote sa mrtve tačke.
Loše živimo, godinama loše živimo. I sve što umemo da kažemo je – da loše živimo. Ne čineći ništa, i ne preduzimajući ništa da nam bude bolje i da pomerimo stvari s mesta. Čekamo. Čekamo da se nešto dogodi, da nam neko u nekom novom danu donese bolji život, zadovoljstvo i sreću, koju imaju tamo neki ljudi, u tamo nekim zemljama, u kojima nismo bili, niti smo u njima živeli, ali “pouzdano” znamo da je tamo dobro, a ovde kod nas loše.
“Svako je kovač svoje sreće”……i ta nam je poznata, ali se mnogo ne udubljujemo u njenu suštinu. A kada bismo se udubili, bilo bi nam jasno da moramo da se pomerimo s mesta, i nešto uradimo od svojih života. Na ovaj ili onaj način, način se bira prema sposobnostima i umeću. I želji, razume se, želji i cilju ka kojem težimo.
Ovako, nižući nove dane jedan za drugim, a ne čineći ništa, očas ćemo nanizati čitav život, kada novih dana više neće biti. I psovaćemo sebe u sebi koliko smo bili glupi i kako smo trošili ono najdragocenije u ljudskom životu – vreme. Ali džaba. Peščani sat je iscureo, a mi naše dane potrošili čekajući.
17. januar
