Puževim koracima, kojima se mnogi u našem društvu kreću, nećemo daleko stići. Posebno kada je reč o institucijama zaduženim za rešavanje problema običnog građanina.
Đorđu Joksimoviću vraćena deca. Bravo! Posle šest godina njemu su vraćena njegova rođena deca, ni krivom ni dužnom oduzeta.
Joksimovićeve ćerke, tri maloletne devojčice, nalazile su se kod hranitelja u Kragujevcu, kojima su dodeljene pre četiri meseca, nakon što su premeštene iz hraniteljske porodice iz Topole, kod kojih su bile prethodnih godina.
Posle šest godina, iz Ministarstva za brigu o porodici i demografiju saopšteno je da je nadležni sud doneo prvostepenu odluku o vraćanju roditeljskog prava ocu dece.
Joksimoviću su 2015. godine oduzete tri maloletne kćerke, a on je pet puta pešačio iz Kragujevca do Beograda, kako bi ponovo apelovao na nadležne organe da mu vrate decu.
Prema pisanju medija, deca su mu, oduzeta zbog, kako je ispričao ranije, bolesti njegove žene. Supruga mu je i dalje na lečenju, a Đorđe, koji nije radio u vreme kada su mu oduzeta deca, sada ima stalno zaposlenje i tvrdi da ima uslove da mu deca budu vraćena.
I oni bi sada trebalo da budu srećni i zadovoljni. Da pršte od sreće. Da budu zahvalni onima koji su im pomogli. A ti isti su im na početku i odmogli. U međuvremenu su petljali, zapetljavali, raspetljavali, mudrovali, odlagali, ponešto i rešavali u hodu, radili posao zarad plate, a ne zarad čoveka. A Đorđe, njegova supruga i njegova deca su strepeli, tugovali, plakali, bojali se molili, čekali, čekali….svakog jutra i svake večeri. Ono što su
dočekali, pripadalo im je i na početku, a besmisleni posao u međuvremenu je samo rezultat ljudskog nerazumevanja, ljudskog odsustva empatije, ljudskog nehaja. I počinjenih grešaka, u krajnjem. Nema hvala sada, kome hvala i zašto hvala. Samo tišina, ako neko razume šta je tišina u ovakvim prilikama.
Čekaju i roditelji dece sa invaliditetom. Čekaju da se promeni Zakon po kojem će moći da primaju crkavicu koju imaju, odnosno minimalac i tuđu negu i pomoć. 10 000 tuđu negu i pomoć. Jer ne može i jedno i drugo, mnogo bi im bilo. I to ne može da se reši nekoliko godina unazad.
Promenom Zakona o zaštiti porodice roditelji dece sa invaliditetom su do sada izgubili u proseku oko 4 000 evra, a taj novac mogao je biti upotrebljen za lečenje njihove dece, i u krajnjem za poboljšanje kvaliteta njihovog života. Iako je Ustavni sud aprila 2021. proglasio ovaj deo zakona i zvanično nevažećim, mnogi roditelji ni posle tri godine nisu povratili svoja prava, niti im je nadoknađen novac. A taj deo Zakona je suludo pravilo da svi koji žele da ostvare pravo na tuđu negu i pomoć, moraju da dostave da su se prijavili za ovu uslugu pre tri godine, odnosno tokom trajanja ovog zakona i da su odbijeni. Čak 90 odsto roditelja se tada nije ni prijavilo za pomoć jer su po zakonu znali da moraju da biraju između nadoknade zarade i tuđe nege i pomoći i da neće moći da je dobiju. I kako da podnesu potvrdu o odbijanju, kada se nisu ni prijavili?
Stvari se sada raspetljavaju, pojašnjavaju, i rešenja će biti, ali kada? Posle šest godina kao kod Đorđa?
Zašto smo takvi? Zašto svi mi, koji radimo nekakav odgovoran posao, ne pogledamo i druge, a ne samo sebe? Zašto kada se ufoteljimo na neke funkcije, zaboravimo običnog čoveka i njegovu muku? Zašto se ponašamo kao da ćemo živeti 500 godina, pa u njih možemo da smestimo sve što treba lagano i natenane, misleći prvo na sebe, razume se.
Da sam vlast, a nisam i nikada neću biti, oformila bih još jedno Ministarstvo. Ministarstvo koje bi kontrolisalo rad svih ostalih Ministaarstava. I kažnjavalo one, koji ne rade svoj posao kako valja. Znam šta ste prvo pomislili. A ko će kontrolisati to Ministarstvo? Pa niko. Znači propalo. Sve je u čoveku, a čovek otišao do đavola.
23. oktobar
