Miljan Davidović, glumac koji tumači lik Janka Markovića u domaćoj seriji „Igra sudbine“, pretučen je ovih dana. Na glumca je nasrnuo četrdesetogodišnji muškarac iz razloga što je Davidović u seriji tukao njegovog omiljenog junaka Ivana, kog igra Vladan Savić.
– U šoku sam. Čim sam čuo, pozvao sam Miljana. Ja sam sa njim dobar prijatelj privatno i to ne može ništa da promeni, ali duboko mi je žao što se desilo ovo – kazao je tim povodom Vladan i dodao da ne može da veruje dokle je sve otišlo.
Teško je zaista poverovati, ali je tačno. To što je Miljan pretučen samo govori o nama kao ljudima, ko smo, šta smo i kakvi smo. I otvara prostor za zabrinutost, jer dubokom analizom ovog primera dolazimo do saznanja da ovde živi mnogo neobrazovanih, da ne kažem „zatucanih ljudi”, od kojih što- šta može očekivati.
Prisetih se kada su građani, gledajući špansku seriju „Kasandra” davne godine pokernuli peticiju i prikupljali potpise da se Kasandra pusti iz zatvora. Bilo je to, još u to vreme, otužno smešno, smatrali smo dogodilo se, vreme teče, mi kao nešto sazrevamo u tom novom vremenu, pa ni toga više neće biti. Malo sutra, evo ga u još gorem obliku. Zamislite samo da je nekome palo na pamet da nekoga upuca, zbog nečega što mu se ne dopada. A može da se desi.
Epa, sad malo šire razmislite, ako se uopšte usuđujete da razmišljate – šta sve može mali ekran da pokrene u glavama pojedinih ljudi. A onda se udubite u razmišljenje šta ti isti ljudi gledaju na malim ekranima – počev od “Zadruga” i “Parova”, pa sve do kojekakvih „nazovi emisija” u kojima se propagiraju najveće nakaradnosti i na tacni serviraju pogrešne vrednosti. Ko može da spreči tipove koji pretuku čoveka, da ne usvoje obično ponašanje nekih likova iz televizora, koji samo svojim prisustvom seju otrov naokolo, pri tom važeći u očima mnogih za zvezde i javne ličnosti. Javne ličnosti, pazi bogati.
Ko može da zabrani komercijalnim televizijama da ne emituju gluposti? Niko. U to smo se bezbroj puta do sada uverili. Politikolozi i sociolozi ponavljaju neprekidno da nam fali medijska pismenost. I predlažu da se medijska pismenost uvede najpre u vrtiće, pa u osnovne i srednje škole. Zato što su deca „zarobljena” medijima i roditelji, i da hoće, ne mogu da ih kontrolišu. Uostalom dobar deo roditelja – poput ovog gore navedenog nasilnika – ne mogu ni sebe da kontrolišu, a kamoli svoju decu.
Teoretičari naglašavaju da je osnovna uloga medija da informišu, edukuju i zabave društvo. Informisanje im je sve uvrnutije i neprofesionalno, edukacija nikakva, sve se svelo na zabavu širokih narodnih masa. Mediji su odavno prestali da se ponašaju kao četvrta grana vlasti zbog političkih pritisaka kojima su izloženi. Edukacija nula – što će reći ništa od širenja naših horizonata uz pomoć medija. Edukativna funkcija se zadržala samo na javnom servisu. Ali, dobar deo naroda takve, edukativne emisije smatra dosadnim, pa ih i ne konzumira.
Sad se vi pitate kakve to veze ima sa pretučenim glumcem. Pa ima, kako da nema. Jer da smo savladali tu medijsku pismenost, za početak bismo znali da je to film, a ne život. Pa bismo onda znali da razlučimo i druge stvari –šta je dobro, a šta loše, šta nikako ne želimo da gledamo, pa ladno pritisnemo dugme i isključimo televizor. Ali, mi to ne umemo.
UNICEF je, zajedno sa Agencijom za elektronske medije, pokrenuo kampanju medijskog opismenjavanja digitalne generacije, ali i generacija koje nisu odrastale uz nove medije. Ova kampanje bi trebalo da podigne svest stanovništva o značaju medijskog opismenjavanja, ali i da podstakne razmišljanje roditelja o uticaju medija na njihovu decu.
Jer, ako se ništa na tom planu ne promeni živa nisam šta nas čeka kroz 20 i više godina. Neće to biti samo pretučeni glumac ili petiicija da se Kasandra pusti iz zatvora, biće to grozne stvari, uzrokovane našim zakržljalim mozgovima.
08.jun
