Srećem u poslednje vreme ljude koji su mnogo jaki u stvarima kojima se bave, a nigde ih nema. Nema ih u poslu gde bi trebalo da se pokažu, nema ih u javnosti, nema ih generalno gledano u životu. Srećem i neke nove klince pune znanja i pametnih ideja, entuzijazma i želje da se ostvare, pokažu ono što umeju i znaju, ali badava. Malo ko ih čuje, malo ko na njih obraća pažnju i malo ko ih prigrli i iskoristi ono što nude. Možda nisu dovoljno glasni, pomisliće će čovek. Pa možda. Ljudi takvog kova ne viču, ne pokazuju se rečima, već pokušavaju da se dokažu delima. Za dela je, po svemu sudeći, malo koga briga. Marketing je danas važan. Važno je sa kakvom silinom uspevaš da se busaš u grudi i prezentuješ javnosti, makar bio i slab proizvod na tržištu, marketing će sve to popraviti i ispraviti. A još ako imaš ljude iza sebe koji ti vode marketinšku kampanju i koji su ti, savremenim rečnikom kazano, „podrška“ – onda si na konju, uspeh ti je garantovan. I mnogo je važno da si NEČIJI, da nisi sam u projektu koji se zove PUT KA USPEHU.
Srećemo često ljude koji su napravili mali milion korisnih stvari za društvo, koji su do maksimuma iskoristili svoje resurse, kako bi dokazali da vrede i da im je mesto u društvu samim tim garantovano. Misle oni, ali ne misle i drugi, koji o tom mestu odlučuju. Loš im marketing, ili „slaba im rakija“, što bi rekao naš narod.
I sve to ne bi bilo toliko važno, da je sporadična pojava. Ali nije. Omasovilo se i preraslo u praksu. Do ljudi vrednih pažnje treba da stigneš tragajući, ko da tragaš za zakopanim blagom. A niko neće da traga, još manje da vikne „eureka“ kada ih otkrije. Pre će ih dublje zatrpati, kako se ne bi videli i kako ne bi zasmetali onima koji ne vrede pet prebijenih para, i čija bi pozicija time bila uzdrmana.
Znate vi dobro o čemu ja govorim. Govorim o bezbroj onih koji su zaista završili visoke škole i stekli znanje upotrebljivo u društvu – nasuprot onima koji, kupujući svoju diplomu, često i ne znaju koji su fakultet pohađali i kakvo su zvanje na njemu dobili. Važno u priči je da imaju diplomu, koja im je propusnica za poziciju na koju će ih već neko, ko im je diplomu tražio – smestiti. Važna je forma, briga koga za sadržinu. Naučiće taj, na mestu na kojem se je našao, vremenom šta treba da radi. Pa i ako ne nauči, ko će ga kontrolisati i oceniti dobrom ili lošom ocenom. Na platnom spisku je, a to je najvažnije za njega. Naravno i za one, koji su ga na platni spisak stavili.
Žao mi je tih ljudi, a sve ih je više, žao mi je jer su učeći potrošili svu energiju, mislaći da će se sve to jednoga dana isplatiti. Čekajući taj dan ponovo ulažu dodatnu energiju i ne gube nadu, trošeći i poslednje atome snage da stignu tamo gde su krenuli. Povremeno ih neko potapše po ramaneu i kaže „alal vera, pa ti si car“. I toliko. Car nastavi da živi sa prosjacima, a njegovo mesto zauzmu mamini i tatini sinovi, ili NEČIJI LJUDI.
O NIČIJIM LJUDIMA ja ovde govorim. O onima koji ne mogu da se pokrenu sa mrtve tačke, baš zato što su ničiji. A mislili su od samog starta, kada su se upustili u priču, da su SVOJI, i da će im sve to što rade doneti blagostanje koje, razume se, zaslužuju.
Možda ste i vi jedan od NIČIJIH ljudi. I znate koliko je, posle svega ovoga o čemu govorim, razočarenje u čoveku čija se predstava o životu ruši. Ruši se ko kula od karata pred saznanjem ko je sve oko njih uspeo, a da prstom mrdnuo nije. Ruše se snovi koje su sanjali, a svako ima pravo da sanja, posebno ljudi koji na ostvarenju svojih snova debelo i „porade“.
Poneki od ovih NIČIJIH i uspeju. Ne pitajte kako i na koji način. Stignu do nekog cilja iscrpljeni, umorni, i načisto demotivisani da nastave dalje. I ogorčeni, što je nastrašnije u priči. A takav čovek, šta god radio, više ne radi iz zadovoljstva i ljubavi, već radi za istu onu platu, za koju rade i bezvredni likovi. Pa se na kraju balade sve svede na isto. Svi su isti – i pametni koji više ne žele da daju svoju pamet onima koji je ne zaslužuju, i glupi koji po di foltu nemaju šta da da daju.
Nije lako biti NIČIJI, kažem ja vama. A sve je više vrednih ljudi, koji su siročići u sistemu u kojem žive. I koje niko ne ferma za crvljivu šljivu.
16.februar
