Danas je subota. Šesti dan u nedelji, koji se nalazi između petka i nedelje. Nešto posebno o suboti ne bih imala da vam kažem.
Za razliku od nas, kojima je subota dan u koji smo strpali sve svoje planove – viđanja sa nebitnim ljudima, posete rođacima, sređivanje sobe, izlazak i koješta još bez reda i poretka, neki ljudi u svetu subotu smatraju posebnim danom.
Po tradiciji izvedenoj od starih Židova, subota je posljednji dan sedmice. Ta konvencija je ostala univerzalni standard u Sjedinjenim Državama, ali u modernoj Evropi mnogi ljudi smatraju subotu šestim (pretposljednjim) danom sedmice, dok je nedjelja posljednji. Sa druge strane, u mnogim islamskim državama subota je prvi dan sedmice, a petak je praznik.
U mnogim državama, poput naše, gdje su nedelje praznici, subota je deo vikenda i tradicionalno je dan za odmaranje.
Odmaramo li subotom, šta radimo tog dana, čemu nam služi? Jeste li razmišljali o tome? Ja, bogami jesam. Razmišljala sam kroz sećanja na neke davne subote, koje su bile uvertira za nedelju, deo vikenda i parče života, koje poklanjamo sebi i najbližima. Uvertira, kažem, zato što smo se subotom pripremali za nedelju, za onaj tradicionalni nedeljni ručak kada zajedno sa svojima natenane obedujemo, natenane pijemo kafu, izvalimo se u fotelju i nagvaždamo o glupostima. Ne, nisam stvarno mislila na gluposti, mislila sam na neobavezne stvari koje su se svodile na to koje ćemo cipele naredne nedelje kupiti, kada idemo kod frizera, na izlet, mozgamo da li smo odabrali dobru garnituru za dnevnu sobu, gde bismo mogli da skoknemo na more narednog leta, a i o kreditu koji bismo mogli da uzmemo za novi stan…..
Na takve stvari se trošila subota, jednako kao i na poduža spavanja posle kojih smo se budili orni i puni volje da zakoračimo u novi dan, jer nas je u tom novom danu – pored povremenih problema – uvek čekalo nešto dobro i nešto lepo. Pa su ta subotnja ispijanja jutarnje kafe bila baš posebna, jer se sve radilo opušteno, bez tenzije i straha od onoga što u nastavku sledi. Tog prokletog straha nije bilo u tum subotama nekada, jer nisi imao čega da se bojiš. A ako si i imao, imao si i šansu da strah prevaziđeš rešenjem problema.
Kakva vam je subota danas? Evo ova sada, kakva vam je? Liči li na onu gore, o kojoj govorim? Meni, pošteno, ne liči. Kad otvorim oči, prvo što mi padne na pamet je da ih ponovo zatvorim, i vratim se tamo odakle sam došla. U san. Pod uslovom da ne sanjam ništa, jer i kad sanjam, snovi su jednako košmarni kao i dan. Oči, na žalost, ne mogu da se zatvore jer nas čeka brdo neurađenih stvari, pod uslovom da ne idemo na posao, a većina nas ide i subotom. Od tog brda neurađenih stvari većina je neizvesna, možda može, a možda i ne može da se završi. Nije do tebe, do mnogih drugih je, a mnogi drugi ti u današnje vreme i nisu neka garancija za uspeh. Hvataš se panično telefona da nekoga nešto podsetiš, pitaš, zamoliš……. ne može, može sutra, kroz nedelju dana, nemoguće je, ne javlja se uopšte……i dan je već počeo bez veze.
Dan se u tom tonu i nastavlja, pa ukoliko ti se nešto iole lepo i dogodi, ti si zabezeknut i u tom parčencetu lepog ne umeš ni da uživaš.
Subota, kao deo vikenda po tradiciji, prođe dok si okom trepnuo. A ti ne ostavi trag iza sebe, osim želje da legneš, uploviš u nedelju koja je, šatra, vikend i dan za opuštanje, pa da od ponedeljka nastaviš dalje, nižući neispunjeni dan za danom, čekajući da se nešto desi, a ništa se ne dešava.
Subota više nije presek stanja u našim životima. Ona je samo još jedan dan u nizu dana za nerviranje, koji uvek želimo da provedemo lepo, a želja nam se nikada ne ispuni.
Valjalo bi pronaći sada model po kojem bismo sve mogli da promenimo i da bude drugačije. Nema modela, a motivacione priče više ne pale ni kod najvećih optimista. Model bi bio drugačiji život, u kojem bi bilo zadovoljstva, kakvog je nekada bilo, u kojem bi postojala radost nama danas strana, i u kojem bi živeli ljudi drugačiji od nas. Izmrcvarenih, isceđenih, namučenih……..Teško da od takvog materijala može da se napravi čovek, koji bi se subotom budio kao čovek.
23.januar
