Oni, koji pamte i neke druge proteste, posebno oni koji pamte sve proteste od 90-tih naovamo – u jednom su složni. Nikada do sada čudnijih protesta na ovim našim prostorima nije bilo.
Krenuše eksplozivno kao pobuna naroda protiv ponovnog uvođenja policijskog časa, a okončaše se sa lepezom raznoraznih
nezadovoljstava pojedinaca, počev od ključnog – od Vučića, pa
sve do Kosova. Mešaju se između raznorodne teme, što u
prevodu znači nezadovoljstvo, pretočeno u milion zahteva koji se
na ulici rasture u milion sitnih komadića..
Najnoviji protesti koji već nekoliko noći potresaju Beograd i Novi
Sad, a od pre dva dana i druge gradove Srbije, ideološki su
najrazuđeniji dosad i okupljaju ljude najrazličitijih političkih opcija
između kojih vlada krajnje nepoverenje.
Protesti su, rekosmo, počeli kao građanski bunt zbog načina na
koji su se državni vrh i Krizni štab suprotstavili pandemiji korona
virusa . Nedoslednost je ključna reč koju su učesnici koristili
objašnjavajući zašto su na ulici, ali je ovaj njihov argument vrlo
brzo bio ugušen bukom drugih argumenata nezadovoljnika, koji
su se protestu priključili.
Posebno kada su na proteste stigli i prvaci građanskih političkih
partija. Više nikoga nije zanimala korona, a i ako jeste, bila je
potpuno marginalna kao problem. Jer da nije, ne bi se pre svega
okupljali u onolikom broju, nosili bi maske, držali
distancu……držali distancu, pazi mene u situaciji o kojoj govorim.
Distanca na protestima, smešno.
Zbog različitih ideoloških ciljeva učesnika protesta, demonstracije
su imale nepredvidljiv tok i nagle obrte.Zajedničko im je da su
nasilne i pune agresivnosti i negativne energije. I zajedničko im je
da se u onoj masi naroda (a bogami se narod okupio u velikom broju), ne zna ko pije ko plaća. Često se među njima čuju i
prepirke i svađe, ko da nisu na istoj strani, ko da su na pijaci na
kojoj svako pazari ono što mu treba.
Zato i ne čudi što u izjavama dominira sumnja da je „strani faktor“
umešao prste. To kaže i vlast i opozicija, uostalom predsednik
Vučić je o tome prvi progovorio ostavljajući prostor da se stvari
ispitaju do kraja. „Ubačeni elementi“ i“provokatori“, dakle. Čiji, ne
zna se.
Stiče se utisak da su neki, stvarno, izašli zbog te nedoslednosti u
vezi sa koronom, koju spominju. Niko to, međutim, nije zvanično
rekao. A i ne može da kaže imajući u vidu da su ovo prvi protesti,
koji nemaju organizatora. Ni lidera. Samoorganizovao se narod.
Hoće malo sutra. Ne pije vodu ta tvrdja, ali ajde. Kad nemaš
dokaz za suprotnu, progutaš, i ćutiš u iščekivanju onoga što sledi.
A i to što sledi je nepredvidljivo i haotično. Može relativno mirno
da se šeta, kako je bilo u Nišu, ali može i haos da se napravi u
kojem demonstranti optužuju miliciju za brutalnost, a MUP
saopštava podatke o velikom broju povređenih policajaca.
Jednom od njih su, čak, polomljene obe noge. Pa koliku to
količinu mržnje može u sebi da nosi čovek izašao na ulicu, da bi
nekom drugom koga prvi put u životu vidi, polomio obe noge?
Suzavac na sve strane. Demonstranti kukaju što ih milicija guši
suzavcem, povraćaju okolo, muka im je – a milicija tvrdi da nije
ispalila ni jedan suzavac. Ajd sad, kome da veruješ i na čiju reč
da se osloniš?
Gledaš kao novinar, i krstiš se. Video si mnogo toga u životu, ali
ovako nešto – nikada. Očekuješ da neko izađe i kaže, kao što je
uvek u ovakvim prilikama bilo, „okupili smo se zbog toga i toga.
Zahtevamo to i to. Ako nam se zahtevi ne ispune do tada i tada,
mi ćemo uraditi ovo ili ono……..“ tako je oduvek bilo u ovoj, ali i
drugim zemljama. Nekakav smisao događaja mora da postoji.
Ovde smisla nema.
Nema smisla, ali zato u duši običnog čoveka, ima bojazni. Bojazni od onoga što se može dogoditi i straha od sutra. Nemaš posla, nemaš para, čekaš nešto ili ništa, trpiš koronu koja te snašla…….i sada još treba da se plašiš nečega, što ne umeš čak ni da definišeš.
I još nešto, meni nerazumljivo. Odakle onim ljudima koji šetaju
onoliko vremena za šetnju? Imaju li oni neki posao, rade li nešto, od čega žive, kako se snalaze da prežive……..Imaju li
svakodnevne brige običnog čoveka, ili su ih zaključali u kofer, pa izašli na ulicu. Možda bi im se još mnogi i pridružili. Al nemaju osnovni resurs – vreme.
10. jul
