Meti Kamberi, Rom po nacionalnosti (što je veoma bitno) je momak koji je sa 19 godina napisao svoj prvi roman: „Grad bola“. Eto, tako bih ja počela priču o Metiju. Valjda Meti može i na ovaj način da privuče pažnju, bez onih patetičnih naslova u novinama: „DETE IZ GETA POBEDILO SUDBINU: Sa 12 prosio na ulici i nije znao da čita, sa 19 napisao knjigu! “
Pa što bih ja to pisala o njemu? Sve je napisano u njegovom romanu. Uzmeš, pa pročitaš. Sve tamo lepo piše, do detalja, ogoljeno do bola, kako bi on rekao. Ja bih o njemu, dečaku ili mladiću, kako god hoćete, koji privlači pažnju svojim znanjem, poznavanjem života, elokvencijom, harizmom koju u sebi nosi, ali i tugom u očima, beskrajnom tugom koja govori da se nije baš mnogo družio sa srećom.
Posmatraš tog mladog momka koji sa 12 godina nije znao ni da čita, ni da piše – a sa 19 napisao svoj prvi roman. Roman u kojem je na 243 stranice smešteno tih njegovih 19 godina. Autobiografski, koji se piše negde pred kraj života. A Meti je odživeo jedan celi život mnogih od nas, na žalost težak i previše bolan. I strpao ga u knjigu da mu više ne bi razarao dušu, da ga ne bi boleo i da mu ne bi smetao da korača dalje.
Što si tužan? – pitam ga pri prvom susretu, a činilo mi se da nije prvi i da smo se oduvek poznavali.
„Ja sam uvek tužan“ – odgovara mi – „jer sreća ne postoji“.
I krenusmo u priču. Pitala sam kratko, on je govorio i govorio, nizale su se reči i rečenice, činilo mi se da je to početak njegovog novog romana. Bez zastoja, bez zamuckivanja, bez poštapalica i ispraznih reči. Taj momak, koji do pre šest godina nije umeo da čita i piše. On sve ovo izgovara, kao da neko drugi iz njega govori. I sam kaže da mu se ponekad tako čini.
Meti Kamberi ovih dana puni stupce novina, gostuje na televizijama, govori o romanu i svom životu, postaje zvezda u medijima, pisac. Postaje slavna ličnost u očima mnogih. Postigao je uspeh, po merilima nas običnih ljudi, koji uspeh gledamo kroz ovakve stvari. A on kaže da to nije uspeh. Uspeh je da ima četiri zida iza kojih može da se smesti, da jednoga dana ima porodicu koju će voleti i koja će voleti njega, da ima gde da ode i odakle da se vrati. Da ima nekoga, ko ga čeka.
Jer taj mladi pisac, koga svi slavimo ovih dana i dižemo u nebesa, posle razgovora sa mnom, otišao je kod druga kod kojeg trenutno živi. Jer Meti više ne živi u Domu za nezbrinutu decu, zato što nije dete. Napunio je 18 godina i svoj je čovek. I nema mamu i tatu, koji bi se pobrinuli za njega. Nema ni rodjake, ni prijatelje, nema nikoga ko bi mu čuvao leđa. Sam je na ovom svetu. „Nisi sam, sam je onaj ko ne zaslužuje biti slobodan. Sam je onaj koji ne drži svoju sudbinu na dlanu. Uvek je možeš sakriti , ako poželiš, samo zatvori šaku i pođi iznova, nisi sam“ – piše u Metijevoj knjizi. On je zatvorio šaku i krenuo iznova. Sam. Bez krova nad glavom, bez para u džepu, bez ikog svog – sa svojom knjigom, koju je takođe sam napisao.
Čini mi se da je Metija Kamberija i njegovu knjigu najbolje opisala Milica Vučković, profesor književnosti, koja ga je podučavala I družila se s njim.
„Kada mi je delić rukopisa Meti poslao da kažem svoje mišljenje, nisam rekla ništa. Nisam želela da ga menjam. Ni Andrić, ni Hemingvej, pa čak ni Remark, ne bi imali prava da se mešaju Metiju u napisano.
Jer Meti nije napisao knjigu, on je otkinuo parče kože sa sebe i dao da ljudi sa njega čitaju kakav može biti život jednog romskog dečaka.
Zar bi iko imao išta da kaže o knjizi kakva je? Metijeva je! I to je dovoljan opis!
A kada sam ispraćala Metija za Beograd na snimanje emisije „TV lica kao sav normalan svet“, razumela sam da je Metijevo gostovanje pravo, ali naziv emisije ne.
Meti nije sav normalan svet. On je težom i posebnijom misijom tu. On je tu da svojom pričom pomogne svetu da se unormali.“
Pa, ako se svet bar malo „unormali“ možda I Meti pronađe u njemu neko malo metašce za sebe. I svoja četiri zida o kojima sanja.
Ko želi da kupi roman Metija Kamberija „Grad bola“ može naručiti na sajtu metikamberi.com
30.maj
