U Kini pre neki dan otpustili i poslednjeg izlečenog pacijenta obolelog od Covida. Samo dan posle, Kina u strahu od nove epidemije, preduzima sve moguće mere prevencije. U strahu su velike oči, kaže naš narod. Reakcija Kine je sasvim na mestu. Tako se barem čini, gledano iz ugla razuma.
U isto vreme Srbija, u kojoj svakodnevno umiru ljudi od koronavirusa, svakoga dana ima priličan broj novoobolelih – mere relaksira. Pa su najpre otvoreni parkovi i šetališta, onda sportski tereni na otvorenom pa će i u zatvorenom, slede kafići, tržni centri, međugradski i gradski saobraćaj, železnica, avionski saobraćaj tamo negde oko 18 maja. A to nije daleko. Za otprilike 20-tak dana mnoge stvari se vraćaju u normalu. Ne u potpunosti u normalu, jer nas stručnjaci upozoravaju “da više nećemo živeti, ko što smo živeli do sada”. Iskreno se nadam da ne misle da ćemo do kraja života nositi maske i rukavice, i da ćemo se svakog trenutka prskati aspesolom i alkoholom, ko bubašbabe.
Ali, takođe, ne mislim da posle relaksiranja mera treba odmah da istrčimo na Kamenički vis ili Oblačinsko jezero, i da proslavimo Praznik rada uz prasence i roštilj, kako smo navikli. A mi sve vreme to zagovaramo i ljutimo se na “donosioce mera” što će nas u tome sprečiti policijskim časom od četvrtka do ponedeljka. Što u prevodu znači – i da hoćemo, nećemo moći. Po sili zakona.
Boli nas prinuda i moranje, nismo na to navikli. Vređa nas što nam neko ograničava slobodu i ne dozvoljava nam da dišemo. Ljuti smo na sve koji se pojave na televiziji i izgovore ono, što ne želimo da čujemo. Kao da oni to rade u inat nama, kao da nam onim što rade nanose štetu.
Možda neki od nas sve ovo tako i tumače, pa se zbog toga ljute. Nije mi jasno zašto se onda u isto vreme ljute i zbog izgubljenih života, zbog rasta broja obolelih, zbog čega zaziru od onih koji imaju COVID 19 ko da su nešto skrivili, i zašto pronalaze krivce u ljudima koje smatraju odgovornim za širenje bolesti? Jedna i druga ljutnja ne idu zajedno. Nešto meni tu ne štima.
Kinezi su, to znamo, vrlo savestan I disciplinovan narod. Oni nisu imali policijski čas, ali nos nisu pomaljali napolju. To barem kažu naši građani koji su se tamo našli za vreme epidemije. Niko nije morao da im brani da izlaze. Samo im je rekao da ne treba. Je li to nama dovoljno: da nam neko kaže da ne treba. Zamislite samo situaciju da nam neko prosto preporuči da za vreme Prvomajskih praznika ne treba da izlazimo napolje i slavimo. Da li bismo poslušali? Svi dobro znamo odgovor na ovo pitanje.
Iskreno da vam kažem mene plaši i relaksacija mera. Zato što znam šta sledi. Lepo ćemo se mi relaksirati, ali ćemo onaj drugi deo, koji se tiče poštovanja mera i propisa potpuno zanemariti. Dobro de, da ne preterujem. Poštovaćemo sve par dana, pa ćemo posle toga zaboraviti, uvidevši da se ništa ne događa zbog toga što nemamo maske i rukavice. A kada se dogodi, opet ćemo biti ljuti. Na druge, ne na sebe.
Milion raznih komentara sam pročitala u proteklih mesec i po dana. Od obične, ljudske bojazni od nepoznatog virusa, do teorije zavere, koju nam je neko namestio. Ne bih znala šta da kažem, osim da se kao ljudsko biće čitave ove situacije bojim.Jer, priznaćete, najveći strah u čoveku je strah od nepoznatog. A sve ovo što nam se događa je nepoznato.
Ali je svakako neoprezno i besmisleno igrati se i eksperimentisati sa nečim, čiji ishod ne možeš da znaš, čak ni da predvidiš. Kuražimo se posmatrajući druge, ali se ne kuraže oni koji su na svojoj koži osetili udarac te neizvesnosti. Udarac, koji je odnosio i živote.
Stoga – strpljenje nije na odmet. Strpljenjem se ništa ne može da izgubi. Ali se zato, bahatim ponašanjem može mnogo toga, čak i život. Nije baš preporučljivo u ovom trenutku igrati ruski rulet. Metak može da pogodi i našu glavu.
29.april
