Postala sam alergična na rečenicu: „U ovoj zemlji sistem ne funkcioniše, to je naš najveći problem“. Tačno. Sistem ne funkcioniše, to se vidi i iz aviona. Hoće li neko da mi kaže šta je to sistem i zašto on ne funkcioniše? Vidi li se taj sistem i ko upravlja njime? Dobro de, znam odgovor iz rukava glasi: „Vučić je kriv što sistem ne funkcioniše“, kao što je kriv i za sve ostalo što ne radi i što se ukvarilo.
A da preskočimo mi na trenutak Vučića, pa da se pozabavimo sobom, i svakim od nas pojedinačno kao malim točkićem u tom sistemu. Kako će da funkcioniše sistem kada (neću da kažem svi), ali velika većina posao otaljava, a ne radi. Kada niko ne zna šta je odgovornost za neurađeno, kada većina krivca traži uvek u drugome, i kada vidimo sve neradnike sveta oko sebe, sem sebe?
Kako da funkcioniše kada jedan običan posao na šalteru, koji bi po prirodi stvari trebalo da se završi za pet minuta, ti završavaš za dva dana. Šetajući od šaltera do šaltera, ne zato što voliš da šetaš, već zato što te na šetnju upućuju oni koji svoj posao ili ne umeju, ili ne žele da rade. I zato što svi sebe smatraju jako važnim faktorom u završavanju tvog malenog običnog posla, da od njega obavezno naprave doktorsku disertaciju. I zato što u tom lancu uvek neko nedostaje…..jer je na odmoru, ili službenom putu, ili ženi sina, ili slavi rođendan unučetu. Onda ti moraš da čekaš da sve te manifestacije prođu, da se on vrati, jer kod tog je predmet i samo je on upućen i niko drugi. Ko da je reč o NASI, a ne o običnom dokumentu koji neko treba samo da potpiše i pečatira.
Osim šetnje od šaltera do šaltera, posebno mi se dopadaju zbunjeni šalterski radnici koji gledaju u dokument koji su ti sami poslali i dzvere se, što bi rekao naš narod, cokćući nad njim, kao da su pali s Marsa. Uz konstataciju: „Ja pojma nemam o čemu je ovde reč“. I onda hvataš sebe kako službeniku pojašnjavaš o čemu je ovde reč, pošto su i njemu njegove reči nejasne.
I sad mi pričajte malo o sistemu koji treba da funkcioniše. Koji bre sistem, ljudi treba da profunkcionišu. Za početak: da su svesni da su na radnom mestu na kojem primaju platu za ono što rade, i da moraju da rade ako hoće tu platu da prime. Da su svesni da oni žive od tvog, a ne ti od njihovog rada. Da su svesni da moraju da te usluže uz dobar dan, izvolite, izvinite, uz osmeh i izgovorenu reč koja treba da uliva poverenje. Da su svesni da su deo tog sistema na koji kukaju svakodnevno i koji zakazuje jer su šrafovi u njemu pokvareni, ispali, zarđali…….
Da ne bude da su na tapetu samo šalterski radnici. Svi smo na tapetu, sve profesije i svi ljudi koji nešto rade u ovoj državi. I čistač na ulici je deo sistema, koji ne funkcioniše.
Sistem ne može da se menja ko guma na automobilu. Sistem se menja promenom svih nas. I ne znam koji nam je đavo? Nećemo ili ne želimo da to shvatimo? A ako shvatamo, a pravimo se blesavi, onda moramo da imamo na umu da ode mašina. Mislim, ode država. Zahvaljujući svima nama koji je činimo.
I nemoj da mi je neko ponovo spomenuo sistem, jer dobijam alergiju istoga časa. A ne bih kod lekara, jer i tamo sistem ne funkcioniše.
5.Januar
