Facebook, kao jedna od blagodati informacijskog sistema omogućava nam povezivanje sa bilo kojim krajem sveta, nudi razmenu informacija te povezivanje u bilo kojem obliku. No, pitanje je koliko ljudi zaista te iste medije koristi za usvajanje novih sadržaja, akumuliranje znanja, informisanje ili one aktivnosti za koje su zaista namenjeni? Do danas je Facebook stekao apsolutnu moć nad ljudskim životima. Čini vas zavisnima od plitkih načina zabave i komunikacije i otuđuje vas od istinskog društvenog života. Uči vas na prihvatanje virtuelnih prijateljstava koja u suštini i ne postoje.
Najgora stvar, koju Facebook pruža svojim korisnicima, je mogućnost plasiranja laži u velikim količinama, i što je još gore od toga – mogućnost komentarisanja nepimerenim rečnikom i bez argumenata bilo koje vrste. A čovek, koji se pored fejsa našao ( a najčešće se nalaze oni koji imaju vremena na pretek) jedva čeka da pročita nešto, što iskače iz šablona, pa se upusti u polemiku ko najveći poznavalac svega i svačega. Taj isti čovek, po nepisanom pravili, u najvećem broju slučajeva pojma nema o čemu piše, ali piše, mudruje, daje savete, opominje, kritikuje……..jer mu se dalo. Da napiše, i da neko sličan njemu to pročita. Pa da zajedno mudruju, zloupotrebljavajući medij kojim im stoji na raspolaganju samo jednim klikom na dugmetu.
A „mudroseraca“ na fejsu koliko voliš. Samo što je Niš mali grad, pa se svi znamo. Ko je ko, ko je šta i ko je šta juče radio. Pa normalan čovek puca po šavovima kada pročita „Sokratove misli na fejsu“ , na koje se mnogi lože i veruju u njih. A onda nastave da šire priču, ohrabrujući pisca. „Bravo majstore, svaka čast, ako si reko, tako treba, more njih bi……“ i tako dalje i tako dalje. Čak ni to nije toliko strašno, da se dotični dopisuju putem poruka na mobilnom. Ali javna prepiska otvara mogućnost i za formiranje javnog mnjenja. Onog dela naroda koji, ili nema dovoljno podataka i činjenica u glavi da bi sudio, a voli da sudi i presuđuje, ili naroda koji je povodljiv bez formiranog ličnog stava i ličnog mišljenja.
Nismo ni svesni koliko, pogrešno formirano javno mnjenje, može uticati na živote svih nas. Čak i onih koji nisu „saučesnici u zločinu“. Iz prostog razloga jer se oni, po ustaljenoj praksi, ne raspisuju i ne raspredaju bljuvotine na društvenoj mreži, zvanoj fejs. Naiđu na stvari, nad kojima se krste obema rukama, ali ih je čak sramota i da se uključe u priču, jer ovi s druge strane jedva čekaju novu žrtvu. Posebno ako žrtva drugačije misli od njih. Vremena imaju za pisanje koliko voliš, neograničenu mržnju u sebi koju moraju negde da istresu, želju da uvek budu u pravu i potrebu da drže lekcije drugima. Prekrsti se, dakle, normalan čovek i ode za svojim poslom po principu „ nije mi sagovornik i društvo“.
On ode, a ovaj drugi ostane da divlja, a uvek ima dovoljno sledbenika da bi divljanje moglo da poprimi dimenzije istinitog.
Zanimljivo je, takođe, da „komentatori“ na fejsu nemaju potrebu da komentarišu nečiju lepu objavu, nečiji uspeh ili sreću. To ih manje zanima, od sejanja konfuzije i mržnje.
Sve ovo, međutim, ne potire značaj i vrednost društvenih mreža u savremenom životu. Značaj za ljude, koji umeju da ih koriste. Za one, koji ne umeju, trebalo bi uvesti žute i crvene kartone, pa ih sa fejsa izbaciti kada prekardaše.
Dobro, znam, ni to ne može. Demokratija je danas, a demokratija ne dozvoljava ovakve stvari, na koje ja pomšljam, zdravorazumski razmišljajući. A ovo, o čemu mudrujem, još je samo jedna od tekovina te, gore navedene, demokratije. E, i toga bi ko je dovede izbacila iz života, ali ne može. Uselio se, zakrpeljisao, i jede nas iznutra, dok demokratski ne pocrkamo.
05. Novembar
