Glumac Srđan Todorović nedavno viđen na ulici kraj stare, teško pokretne majke. Novinari su ga odmah fotografisali, od viđenog napravili senzaciju, sa akcentom na Srđanovu saosećajnost. Briga o roditelju postade vest. Saosećajnost postade čudo.
Šta se to događa s nama danas? Počeli smo da se čudimo svemu što je normalno, a na milion nenormalnosti oko nas, i ne obraćamo pažnju.
Nama su danas čudna deca koja uče, koja su odlični đaci, koja dobijaju nagrade i priznanja.A usput su i lepo vaspitana. Sasvim normalno prihvatamo mlade ljude koji ni dobar dan ne umeju da kažu, koji psuju na ulici i galame na javnim mestima ne osvrćući se na okolinu. Ne čudi nas više ni činjenica da su u autobusu zauzeli sva slobodna mesta, dok stariji stoje držeći se za šipke u iščekivanju da neko od njih podigne glavu sa mobilnog telefona, spazi ih i ustane. Badava, to se ne događa, čak i ako ih spazi. I nama to postaje normalna pojava. Više se i ne čudimo. Trpimo i ćutimo.
Mi se danas čudimo lekaru koji profesionalno obavlja svoj posao, koji je ljubazan prema pacijentu i poklanja mu maksimalnu pažnju. Gledamo u njega ko da je pao s Marsa i pitamo se je li normalan. Ništa mu nismo dali, čak ni kafu, a on ljubazan, nasmejan, i pomaže nam.
U novinama se pojavi vest kako je devojka pomogla starici da pređe ulicu. Čudna pojava, koja je pre samo nekoliko decenija bila moralna obaveza svakog od nas: da pomognemo starijem. Ma kakva moralna obaveza, čast je to bila za mlade ljude.
Događaj za televiziju je kada komšija pomogne komšiji, kada ljudi nešto rade za dobrobit zajednice, kada očiste dvorište ispred sopstvene zgrade,kada urede ulicu u kojoj žive, kada naprave bilo šta dobro…….
Dobro je postalo vest. Loše je postalo način života. I normalno je postalo da na stvari gledamo upravo ovako, kako gledamo.
Pokupili smo sve nakaradne stvari i pravila koja nam serviraju nakaradna tzv demokratska društva, u kojima je sve normalno postalo nenormalno i obrnuto. U želji da i mi postanemo oni i živimo život kakav oni žive, krenuli smo pogrešnim putem. Ili nas je neko namerno namagarčio i pokazao nam pogrešan smer. A mi ljubeći tuđe više
nego svoje i smatrajući da je sve što odnekud dolazi bolje od našeg, napravismo od zemlje u kojoj živimo kreaturu zapadnog sveta u kojoj svega lošeg ima, a dobro se negde zaturilo.
Ode porodica, ko da je nikada nije ni bilo.Porodica o kojoj je za današnja poimanja „glupi Marks“ govorio da je osnovna ćelija društva. Što ona zapravo i jeste. Kad uništiš tu ćeliju, uništio si društvo. A neko je to, očigledno je, dobro isplanirao.
Mi, kao zamorčići, sledimo uputstva sa Zapada i nesvesno rušimo i uništavamo sve što je bilo dobro, i što nas je činilo drugačijim od njih. Ali zato oberučke prihvatamo sve nakaradnosti i bljuvotine ovoga sveta, pod plaštom demokratije i poštovanja ljudskih prava, kitimo se tuđim ofucanim perjem i mislimo da smo postali neko. Nismo. Postali smo samo kopije nečaga, što je ništa. I ponosimo se time zaboravljajući sve što nas je činilo ljudima i društvom, različitim od onih, koje sledimo. Različitih u pozitivnom smislu, razume se.
Zato će i nadalje biti vest da neko pomaže svojoj iznemogloj majci, ali u vest neće da uđu svi oni koji su svoje majke zaboravili i pustili ih da umru u bedi i nebrizi. To nije vest, vest je da neko brine o rođenoj majci.
Nema nam spasa, odosmo do đavola.
03.Novembar
