Gomila loših ljudi – kockara, narkomana, kriminalaca, kurvi…….mnogo loših poslova i niskih primanja, zapošljavanja preko veze, prevara, licemerja, bede i čemera…..dovelo nas je do toga da više nismo živi. Ne, nismo pomrli, daleko od toga, ali nam je duša umrla. Što je najgore, sami smo odlučili da umre, jer nam je tako bolje, I bolje podnosimo nebrojene nakaradnosti sa kojima se danas suočavamo.
Trpljenje je radnja, koju svakodnevno uvežbavamo. Žene trpe muževe jer nemaju kud i ne znaju kako bi same nastavile u životu, trpe ih iako su loši i ne bi mogle da se sete ni jedne njihove osobine koja može da ih zadrži u braku, ali trpe hvatajući se za onu poslednju koju izgovaraju njihove majke: “Ćuti, barem te ne bije”. To što ga ne voliš, to što ga jedva podnosiš, to apsolutno nema veze sa realnim životom. Trpi, i ćuti.
Baš iz tog razloga mnoge devojke odlučuju da budu same. “Kako, bre, same? To nije normalno. Usedelice i stare devojke da postanu? Šta će svet da kaže? Stavi se u red, nađi nekog ko te hoće”.
Nađeš neki takav primerak, trpiš i ćutiš. Jer – udata žena više priliči ženi, no usedelica.
I devojkama i momcima je na ovim porostorima sve dojadilo. Hoće da se sele. Da idu na neko bolje mesto gde ljudi žive ko ljudi. Da osete lepotu življenja.
“ Da se seliš i budeš tamo negde podstanar i niko i ništa, a ovde imaš i stan, i kuću, i sve na tacni. To nam je hvala za sve što smo učinili za tebe”.
Sedi, dakle u kući i stanu, arči svoj život, trpi i ćuti.
Dok trpiš i ćutić, nemaš para. Pare nemaš jer ne radiš. Ne radiš jer nemaš vezu da se zaposliš. “Pa što se ne učlaniš u stranku? Svi se učlanili, i eno ih žive ko carevi”.
Badava se trudiš da objašnjavaš da to nećeš, pa makar crko, jer ne umeš to što umeju da rade oni što se učlanjuju. Proglase te budalom i idiotom i konstatuju da od tebe definitivno nema leba.
Ti nastavljaš da trpiš, i ćutiš.
Našao si nekakav posao. Ne dopada ti se. nezadovoljan si. Nema veze ni sa onim što si završio, ni sa onim što želiš, ni sa tvojim snovima. Hoćeš da daš otkaz. “Jesi li normalan? Pa ko danas daje otkaz? Moliš Boga da otkaz ne dobiješ, a ti hoćeš da daš otkaz. Ti stvarno nisi normalan”.
Radi to što radiš, trpi i ćuti.
Pa jel ovo nije smrt? Smrt ambicija, želja, volje, snova…….smrt duše, koju smo odabrali, kako bismo lakše trpeli i ćutali?
“A šta ti misliš, mi nismo trpeli i ćutali? Šta misliš kako se živelo u naše vreme?” – reći će ti roditelji. Ne upuštaj se u raspravu. Nikako. Neće na dobro da izađe. Malo oni znaju o mrtvoj duši, u njihovo vreme duša je bila živa, a mnogo toga drugog nedostajalo. Sada su se stvari okrenule. Neće te razumeti, i reći će ti da si “stvarno načisto odlepio”.
Zato – trpi, i ćuti.
27.Oktobar
