Dečja nedelja je. U njoj smo, po nepisanom pravilu, obavezni da razmišljamo o deci. O njihovim pravima, odrastanju, o radostima i mukama sa kojima se, od dolaska na svet suočavaju , pa i o samom dolasku na ovaj svet. O natalitatu, kako ga zovemo. Jer da bi sve ostalo živela i doživela, deca prvo treba da se rode. A ona nam se sve manje i manje rađaju, u sve manjem broju pristižu i donose nam radost, jer deca su se – negde usput – iz radosti preobratila u brigu. A ko je lud da sam sebi rađa brigu.
O deci bih ja ovoga puta, ali ne o deci u brojkama, u Zakonima, u pravilima…….ne o deci kao statističkim podacima, već o deci kao malim ljudima, koji su odvajkada bili najveća sreća i, ne kaže se badava, plod ljubavi. A plod ljubavi, po nepisanom pravilu, mora da bude nešto najvrednije što sami stvaramo i imamo u životu.
Neću, rekoh, o statistici …….samo ću da kažem da ih je sve manje i manje, a to se i golim okom može da vidi. Rađaju se deca i dalje iz ljubavi, tu i tamo. Mnogo češće se rađaju slučajno, neželjeno, nametnuto, iz potrebe, bez jednog roditelja (oca, koji je svoju misiju završio kada ih je stvorio), u gej brakovima, u epruvetama i laboratorijama. A onda, onda budu ostavljena u bolnici, na ulici, u kontejneru, na nečijem kućnom pragu……i zaboravljena, jer su neželjeni gosti, pristigli na ovaj svet ne pitavši “je li slobodno”.
Naravno, ne mora tako da bude. Može da bude sve po propisima i zacrtanim, u društvu, pravilima. Mogu da se rode “iz ljubavi”( hoću reći u zakonitom braku dvoje ljudi), mogu da posle dolaska budu željena bića dočekana uz pompu, veselja i brojne poklone. Onda se sve rasprsne kao mehur od sapunice i deca postanu deca razvedenih roditelja koji se svađaju, dele, mrze i zbunjuju to malo biće kojem nije jasno šta se događa oko njega i šta ga je snašlo.
Ne moraju roditelji čak ni da se razvedu, ali mogu da svoj posao vole više od deteta, da lični komoditet ne žele da naruše zbog njegovog dolaska na svet, da im je novac na prvom mestu pa sve ostalo.
Ni to ne mora da bude. Roditelji jednostavno mogu da budu siromašni i da sve krene po zlu u borbi za goli opstanak. Njihov, i njihove dece.
Uopšte ne želim da govorim o mukama u odrastanju i podizanju tih malih bića. To je posebna priča. Samo me njihov dolazak na svet zanima ovoga puta, egoizam odraslih u toj priči i pronalaženje krivca u svemu i svačemu zbog sve manjeg broja tih malih, predivnih bića.
Valjalo bi da jednom prestanemo sa praznim pričama i pronalaženjem krivca u drugome, ne u sebi. Valjalo bi konačno da se suočimo sa činjenicom da smo se mi, kao ljudi, odmetnuli i da smo glavni krivci za sve manji broj novorođene dece. Da priznamo, makar sebi, da nam kvare život, kradu slobodno vreme, troše novac i otimaju karijere. Većini nas, čast izuzecima koji su retki. Sebičluk nas je odveo u belu kugu, želja da živimo život deleći ga sa što manjim brojem ljudi, nastojanje da u životu stvaramo pogrešne vrednosti, gurajući od sebe suštinu življenja – stvaranje novog života.
Ne žeim da klizim u patetiku prisećajući se naših predaka koji su rađali dvoje, troje, petoro dece……bez mnogih pogodnosti koje mi danas imamo.” Ali oni su se mučili”, reći ćete. “A mi ne želimo da se mučimo. Mi ne želimo da se naša deca muče. Mi želimo da živimo.”
Zato Dečju nedelju, protkanu mnogim aktivnostima u čast dece, smatram čistim licemerjem odraslih. Iskupljivanjem njihovih grehova, i pokušajem pranja sebičluka. Badava. Statistika je neumoljiva, a nacija sve malobrojnija. Nema ljubavi, pa nema ni dece. A i šta će nam? Dovoljni smo sami sebi, pa dok traje.
9. Oktobar
