Predsednik Vučić sastao se sa aktivistima udruženja „Odbranimo reke Stare planine“. Raygovarali su o izgradnji derivacionih mini hidroelektrana na Staroj planini i zaštićenim područjima, a dekan Šumarskog fakulteta Ratko Ristić i ministar energetike Aleksandar Antić posle sastanka kome su prisustvovali, preneli su novinarima da će Vučić predložiti Vladi da zabrani izgadnju mini hidroelektrana u zaštićenim područjima.Kažu,da bi tom odlukom Srbija postala prva država u Evropi koja je to učinila.
To je, inače, jedan od tri zaključaka sa sastanka, rekao je Ristić i dodao da im je predsednik rekao da će tokom obilaska Pirotskog okruga posetiti selo Rakita gde se pravi mala hidroelektrana „Zvonce“ koja je izazvala dosta kontroverzi i nezadovoljstvo lokalnog stanovnsištva.
Zaključeno je i da će se značajno poostriti sve procedure tokom koje se stiču uslovi za odobravanje projekne dokumentacije i kontrola rada za male hodroelektrane.
Lepo i dobro zvuči sve ovo, priznaćete. Sve one, koji su protestvovali protiv izgradnje mini hidroelektrana, ova će vest obradovati. Neki drugi će je kratko prokomentarisati uobičajenom rečenicom za sve što je vezano za Vučića: “Ma pusti ga, politički marketing”. I svako će nastaviti da živi u svom ubeđenju, i sa svojim stavovima.
Suština je, meni se čini, u nečem drugom. Nije važno pravi li Vučić ovakvim potezima sebi politički marketin ili ne, već: Zašto
Vučić, kao predsednik države, mora da radi i svoj i tuđi posao? Zašto svi, koji ne mogu da dođu do rešenja koje je očigledno i ne bi trebalo da ima prepreka, krenu na put ka Vučiću? I od njega traže rešenje. I uvek bude rešeno u njihovu korist. Ne zato što je Vučić popustljiv i što tako želi da se promoviše pred izbore, već zato što neko nije radio svoj posao kako valja. Neko ko je deo vlasti, dakle na Vučićevoj liniji, pokušava da izigra sistem, da pronađe rupu u Zakonu, da prevari čak i onoga ko ga je postavio na mesto, na kojem se odlučuje.
Mini hidroelektrane nisu usamljen slučaj konačnog rešavanja nekog problema, u koje se “upliće” predsednik države. Ne zato što hoće, već zato što mora. A zašto mora? Zato što je i sam prevaren.
Svojim ponašanjem Vučić daje do znanja da se “varanje” ne isplati. I on će, pretpostavljam, i o “varalicama” da povede računa. Ali će ga to koštati – i vremena, i živaca i rejtinga koji mu, politički protivnici jedva čekajući ovakve situacije, ruše.
Jer, Vučić nije država, on je samo predsednik države. A ponaša se kao da je sve , da sve može i da sve od njega zavisi – obično se komentariše. Što na prvi pogled tako i deluje.
I kada predsednik Vučić ode u selo Rakita , Bogu iza nogu, sigurna sam da će mnogi reći da sebi prikuplja glasače pred izbore. Malo njih zna da je to selo sa stotinak stanovnika i da je broj glasova totalno zanemarljiv. Biće onako, kako mediji budu preneli, a oni će ga preneti onako kako to čine u poslednje vreme – ne tražeći istinu, već kreirajući je sami.
Vučićeva reč u takvim prilikama nema težinu. Jednako kao što težinu nije imala ni reč direktora OŠ “Njegoš” u Nišu, koji je pre par dana uporno ponavljao “da stafiord u dvorištu škole nije vest, jer se tamo ništa za medije nije dogodilo”. Dogodilo se – jer su
mediji napravili događaj……i to je to. Počev od male škole u Nišu, do predsednika države. Mediji su, zaista, sedma sila – ali sila pogrešno usmerena. Ka zlu.
30.Septembar
