Državni sekretar SAD Majk Pompeo je tokom susreta sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem u Njujorku ohrabrio Srbiju da se fokusira na svoj strateški cilj, članstvo u EU, kao i da obnovi dijalog sa Prištinom, saopštio je Stejt department.
„Državni sekretar Pompeo je ohrabrio Srbiju da se fokusira na postizanje tog streteškog cilja ubrzanjem reformi, kao i da obnovi pregovore sa Kosovom o postizanju sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa koji vodi uzajamnom priznavanju“, navodi se u saopštenju Stejt departmenta.
To je nesto, sto je najopipljivije…izašlo iz usta Pompea. Sve ostalo je tru-truc i bla- bla, što znaju i vrapci na grani.
Te stoga mnogo suvislo zvuči izjava kolumnistkinje Ljiljane Smajlović koja kaže da svaki građanin Srbije ne može da ne oseća zebnju zbog američke podrške Srbiji. Iskijaćemo tu podršku, kad-tad.
Jer….svašta nešto se u međuvremenu događalo…recimo, Kvinta naprasno poziva Prištinu da povuče takse, ali da Srbija zauzvrat prestane da lobira na povlačenju priznanja Kosova.
„Kvinta se javila posle dužeg vremena, a to Amerikanci rade kad hoće da kažu ‘ovo ne radimo sami’. Mi ne znamo da li je o tome bilo govora, da li je eksplicitno rečeno Vučiću, ali meni smeta. To nije u istom rangu, mi se nismo obavezali da to nećemo raditi. Mislim da se te stvari (takse i povlačenje priznanja) ne mogu povezivati na taj način. Hteli su da kažu da ne ponižavaju svog mezimca u regionu, Prištinu“, objašnjava Smajlovićeva.
A mi “precrkosmo od sreće”, što se je naš predsednik sastao sa američkim državnim sekretarom. Ne kažem da nije dobro što se sastao, imajući u vidu američki odnos prema nama godinama unazad. Za nas je to sada čudo prirode. A oni, koji prate političke događaje, odlićno znaju da se je Pompeo u poslednjih par meseci dva puta sastao sa Tačijem. Jeste da je američka administracija prvi put pitala Prištinu „šta ima da ponudi Srbima, čega je spremna da se odrekne”, ali da se ne lažemo – sve je to visoka udvornička diplomatija, da ne kažem jeftina pozorišna predstava za široke narodne mase, koje se baš mnogo i ne razumeju u granice podlosti i pokvarenosti svetskih zvaničnika, sa nameštenim facama pred TV kamerama i spremnim izjavama, koje baš ništa ne govore.
Kad smo već kod toga, nismo ni mi od juče.Govoreći o susretu sa Pompeom, Vučić je rekao da razgovori tog tipa traju po deset, 15 minuta, ali da je njegov sastanak sa državnim sekretarom SAD, na kojem su govorili o odnosima Beograda i Prištine i kosovskometohijskom čvoru, trajao dosta duže, što govori o tome da su razgovori bili ozbiljni i odgovorni.
„Za mene je to bio veoma važan i poučan sastanak, čini mi se da razumem i bolje i više poziciju SAD, njihove strepnje i strahove, kao što mi se čini i da oni razumeju naše strahove i strepnje mnogo bolje“, rekao je Vučić.
Nema sumnje da je razgovor bio „poučan”. Ako ništa drugo, srpski predsednik je utvrdio znanje, i posle razgovora mu je verovatno jasnije šta mu valja činiti. Jer, kada se svi događaji u poslednjih par meseci saberu, oduzmu, promućkaju pre upotrebe……šta dobijamo? Neću da kažem NIŠTA. Jer ko sam ja da tako nešto kažem? Ali ne vidim i NEŠTO, što bi bilo više i bolje za nas. Ukoliko se stvari u međunarodnoj politici, nekim čudom,
ne promene pa Pompeo i njemu slični budu na klupi za rezervne igrače, e onda možda. Ovako, dok drže konce u igri, a pri tom su i sudije njihove i ne dodeljuju im penale, nisam sigurna. Mislim da je potreban NEKO, ko će pokvarenim igračima konačno da dodeli crveni karton. Možda je predsednik Srbije u toj igri samo strpljivi igrač koji čeka svojih pet minuta.
22.Avgust
