Mi smo narod koji, od rođenja svoga deteta, pa preko rođenja njegovog deteta, sve do smrti (naše, razume se)……svoj život posvećuje nekoj i nečijoj deci. Našoj, i deci naše dece, i njihovoj sreći, naravno. Naša sreća u ovoj priči je marginalna stvar, čak i sramota, ako baš hoćete. “ U tvojim godinama ti tražiš sreću. A ja, znaš li ti koliko je meni godina, znaš li ti šta meni sve treba……”, odgovor je koji čujemo, ukoliko se uopšte usudimo da dignemo glas pred rođenom decom, tražeći svoja prava.
Rečenica koju slušamo svi odreda, svakodnevno: ”Ne mešajte se u naše živote”.Mešanje u njihove živote, naravno, ne podrazumeva da ih finansijski pomažemo, da uradimo million stvari umesto njih, da ih razumemo kada traže razumevanje, da im čuvamo decu i budemo tu, kad god smo potrebni. To nije mešanje u njihove živote, to je roditeljska obaveza koja se podrazumeva.
A naša deca, partneri naše dece i njihova deca imaju sva šprava ovoga sveta – pravo na “neuznemiravanje” u nedoba, pravo da od nas traže “usluge širokog spektra” u svako doba, pravo da ti u svako doba kažu da si “uvek mislio na sebe i da si sebi uvek bio prvi i da ništa u životu nisi učinio za njih i da su uvek sve morali sami sebi da završe”, nakon čega ti zanemiš, jer si mislio da si im tokom više decenija dao dušu i telo.
Naravno, ni na pamet ti ne sme da padne da se usprotiviš ovakvoj tvrdnji, jer bi usledila bujica reči u prilog dokaza da je to baš tako, i nikako drugačije i da si ti zapravo, sebično stvorenje, “nego ajd da sada ne širimo priču”. Zanemiš pred sobom i životom, i pred saznanjem da ćeš jednoga dana od te i takve, tvoje dece, očekiivati da ti daleko bilo, promene pelene (ako do toga dođe, ne daj bože). Nema šanse, nema nikakve šanse, zaboravi.
Koliko god daš, ništa nije dovoljno. Pa počneš, u sebi, ne podnositi svoju rođenu decu. I počneš razmišljati da se odrekneš tih malih (sada doduše velikih) tirana, da im kažeš „do viđenja, prestajem da se mešam u vaše živote, ali ćete i vi morati da prestanete da se mešate u moj”.
Pri samoj pomisli na tako nešto, ja se lično prenerazim. Da ne čujem ujutru glas svoga deteta čim otvorim oči (makar i vikalo na mene), da se ne sekiram ako mu nije dobro i da se ne radujem kada mu je dobro, da ne mogu da u naručje uzmem dete svoga deteta zato što imam svoj život……aaaa, izvinite, to neće moći.To nikako neće moći, ni u jednoj varijanti, ni u kakvom agregatnom stanju.
Volim ovaj naš narod ovde zato što, bez obzira na mnogo toga lošeg što je pokupio od zapada, nije pokupio bezosećajnost, ravnodušnost i nebrigu za bližnje. Volim ga zato što ume da voli i kada viče, i kada besni i kada ti se čini da je kraj svakoj ljubavi, on nastavlja da voli i ume da voli. Još uvek nismo izgubili tu ljubav prema bližnjem, iako imamo sve predispozicije da je izgubimo. Sve nam ide na ruku da je gurnemo u ćošak i zamenimo nečim novim, nečim što se svuda u svetu upražnjava. Ali jok, ne damo se, i to me raduje.Još uvek umemo od srca da volimo, iz duše da se nasmejemo, i svim bićem da se radujemo. I sve to da pokažemo bez srama i stida bilo gde i kada nam se prohte.
Zato, zaboravite ovu priču na početku. Tako to biva kod nas, ovde u Srbiji. Da se „požališ” na svoje, koji su ti se popeli na glavu, da ih kritikuješ i kažeš i ponešto ružno o njima, ali samo ti to možeš i samo ti to smeš…….Neka pokuša neko drugi sa strane da to isto kaže o onima koje ti voliš najviše na svetu……kukala mu majka, da nisam u njegovoj koži.
20.Avgust
