Gradski Portal 018 – 02.01.2019
Zašto sve što je lepo ima kraj? I konačno – zašto sve što je lepo kratko traje? Mislim ovom prilikom na Novu godinu i našu euforiju oko njenog dolaska, kao da neće doći ako mi ne napravimo onoliku frku, ako ne potrošimo sve pare, ako ne odglumimo da smo srećni do neba i nazad i ako ne potrošimo sve raspoložive minute na mobilnom čestitajući Novu i kome treba i kome ne treba. Ne kažem da ne treba sa radošću čekati praznike, posebno Novu godinu, ali kažem da mi – ne da preterujemo – nego se ubijemo od preterivanja.
Sa pripremama, kao što dobro znate, počinjemo u prvoj polovini decembra – gde ćemo, šta ćemo s kim ćemo? Kupujemo „tone“ hrane i pića ( za kod kuće) bez obzira što smo uplatili doček. Ženski rod „arči “ na novu garderobu jer „su je u ovoj haljini već videli prošle godine“. Uz haljinu idu i nove cipele, uz cipele frizura i šminka ……prateće manifestacije na računam.
Krenemo tako uštogljeni na doček, tesno nam i neudobno ali zbog lepote valja trpeti ( ne znam samo ko nas je ubedio da smo u tome lepi), podnosimo kilo šminke na licu na koju nismo navikle i jedva čekamo da je skinemo iako smo dale bogatstvo da nas našminkaju, smejemo se blazirano i kao glumimo otmenost i nivo…….dok ne krene ona „budi Bog s nama“ muzika uz koju se, kao, veselimo i radujemo čekajući Novu godinu. Muški su u 12 već polupijani, žene sa razmazanom šminkom, ali svi srećni jer će se u nekom (uglavnom) trećerazrednom restoranu izgrliti i izljubiti sa poznatima i nepoznatima i biti srećni jer su novu godinu čekali negde, a ne kod kuće. Pa nisu poslednji, ne mogu to sebi da dozvole……
Nekako se posle svega odgegamo do kuće, odspavamo malo……pa Jovo nanovo. Stižu gosti na domaće prasence, mezetluke i kolače….uz mnogo pića i reprize euforije. „Sreći“ nema kraja i prvog dana Nove godine. U međuvremenu svi tipkaju poruke na telefodnima, stotine poruka sa najlepšim željama, sa srećom koja pršti na sve strane, sa muzičkim porukama koje i ne odslušamo i onako retardirane pošaljemo svima koje, kao volimo , poštujemo i cenimo.
Današnji dan je blagi početak otrežnjenja….u finansijskom i emotivnom smislu. Ne želimo, ali polako shvatamo da smo tek odškrinuli vrata najdužeg meseca u godini, a u novčaniku nam ostalo tek ponešto para. Ne želimo da mislimo o tome, ali misao nam ne da mira.
Duša……prazna. Ispraznili smo je na glupostima. Nismo se njome poslužili da podarimo ljubav kome treba, da osećanja čuvamo za najbliže i najdraže, da se radujemo sitnicama koje žđivot znače……..ne , mi smo glumatali nekog , ko nam se ustvari mnogo i ne doipada, ali koga godinama glumatamo po šablonu. Nekog ko nam diktira pravila i ne da nam da skrenemo ni levo ni desno, već nas tera da se ponašamo ko dresirani psi, ali dresirani da rade nešto glupo i na svoju štetu.
Sreća se ne traži u skupim poklonima ispod jelke, u haljinama, cipelama i luksuznim dočecima na kojekakvim specijalnim mestima kako bi bili viđeni – sreća se traži u malim stvarima, koje se mnogo više pamte i mnogo više vrede. Sreća je tamo gde ti je stvarno lepo, sa ljudima čije društvo zaista želiš i voliš, u odeći u kojoj si „svoj“, u trenutku koji si sam odredio……i, što je najvažnije – onako kako si sam izabrao, a ne po tuđoj meri i tuđim pravilima.
Bilo kako bilo, prođe još jedan doček. Poželesmo srećnu Novu jedni drugima – po protokolu, ne iz srca….i evo nas, tu smo. Ostalo je sada da čekamo tu željenu sreću. Pa ako je i ne dočekao u narednih 363 dana, stići će nova 2020. Godina barem imamo na pretek. I mi ćemo napraviti reprizu 2019, jer sreća nije u memdđuvremenu stigla, bez obzira na želje. Repriza za reprizom svih naših prethodnih godina – a život ode, jer život nema reprizu.
2.januar
