Gradski Portal 018 – 10.11.2018
Međunarodni dan praktikanata po drugi put se obeležava u Srbiji. U Beogradu je obeležen na nama svojstven način, koji zapravo odražava pravo stanje stvari.
Nekadašnji, sadašnji i budući praktikanti u Srbiji su na platou ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu prolaznicima kuvali i delili kafu. Na ironičan nacin su želeli da pošalju poruku da, kada odu na praksu, ne žele više „samo da kuvaju kafe“. Oko 86% mladih ljudi u Srbiji je bilo na nekakvoj praksi, a niko im za to ništa nije platio. U svetu se praksa plaća. Naša omladina čak i ne pravi pitanje oko toga, naša pmladina želi da na praksi nešto nauči. Toga tek nema tamo gde se nađu. Sve što su u prilici da nauče je da “kuvaju kafu” i “trknu po burek”.
Svuda u svetu se posle obavljene prakse dobijaju sertifikati, koji su preporuka za CV. Mi ni taj papir ne dajemo mladima. Čak i kada nešto nauče, čak i kada su na obavljenoj praksi dobri. Svuda u svetu te dobre praktikante preporučuju nekoj firmi za probni rad, pa ako su i tamo dobri – dobijaju posao. Tek tako praksa ima smisla.
Moramo li u ovoj našoj zemlji baš sve da unakaradimo? I ono što možemo da prepišemo od drugih, mi pogrešno prepišemo. Ili namerno pogrešno prepišemo, jer u startu znamo da deca koja se trude da nešto nauče nisu deca koja će dobiti posao ( zato što znamo koja deca dobijaju posao). Pa što onda za badava da se mučimo i učimo ih nečemu, kada ćemo im ionako posle obavljene prakse reći “ćao”.
Deca onda “pokupe prnje” i stečene u Srbiji diplome i pobegnu. Hoćeš đavola. Tamo negde, u drugoj zemlji ponovo muka…..diploma se podrazumeva, ali svi pitaju “šta umeš da radiš”. A ti ne umeš ništa da radiš, osim da kuvaš kafu i kupiš burek. I onda tako školovan pereš čase u kafiću, konobarišeš, čuvaš decu ili fizikališeš.
I onda, ne valjaju mladi. Ne valjamo mi, ne mladi. Ne valjamo zato što smo im uzeli mladost, što smo im ponudili nakaradno školovanje u kojem većina dobije diplomu bez znanja, što smo im onemogućili da nauče da rade, što smo ih osakatili da i tamo gde pobegnu ne mogu da nađu mesto pod suncem, jer nemaju ono, što svet traži – nemaju praksu i veštine.
“Mladi su naša budućnost” – ponavljamo ko papagaji godinama, ne razmišljajući više o suštini protokolarno izgovorenih reči. Ako su nam mladi budućnost, onda budućnosti možemo da se odreknemo još danas. Prokockali smo je svojom nemarnošću, svojim nehajnim odnosom prema kapitalu koji imamo u rukama ( a imamo ga jer su oni pametni), prokockali smo budućnost jer u sadašnjosti igramo na pogrešnu kartu. A keca iz rukava će izvući oni, kod kojih su naši mladi pobegli u međuvremenu. I sa sobom odneli i našu budućnost.
10.novembar
